Отац и остали

О Добрици Ћосићу, као најутицајнијем српском уметнику, свако у Србији има своје мишљење, али је слабо ко до њега дошао сопственим размишљањем. Пред његовим вратима су се стално сударали стереотипи: док су га бивша југословенска браћа проглашавала оцем српске нације, српски псеудонационалисти су о њему говорили као о непоправљивом комунисти.

У књизи „Пријатељи” (издавач „Политика”, 2005) Добрица Ћосић је, поред сјајних описа његових другова из чувене Симине 9а – Миће Поповића, Михиза, Бате Михајловића, Дејана Медаковића – једно поглавље посветио човеку који није написао ниједну књигу и чијег имена нема ни у једној антологији, нити у једној галерији. Реч је о Ненаду Михајловићу, сељаку који има библиотеку од 5.000 књига и који посећује све књижевне вечери у Поморављу. „Има много писаца, али само је један Достојевски”, каже виноградар из села Мијајловица лица напуклог од рада на сунцу и руку које наличе земљоделским алаткама. Ћосићу је већ објаснио да је Цвајгова књига о Достојевском знатно боља од Стајнерове.

Ћосић се од великих имена српске културе није издвајао само по томе што је смео да помене Косово када је то деловало као издаја братства и јединства или поделу Косова када се лиценцираним националистима дизала коса с главе. Није га издвајало ни то што су све његове романе читали на основу гумених критеријума из Централног комитета или страних амбасада. Дочим су исти људи, који су само у Србији могли да буду и комесари ЦК и  водичи за западну демократију, на сваки његов политички наступ тугаљиво одговарали да је велика штета што се Добрица не бави само писањем.

Добрица Ћосић је последњи великан српске културе који је заиста умео да пронађе и одвоји време за сељака из околине Трстеника и да са њим прича о Достојевском и Берђајеву, али и о Косову, Европи, комунизму или православљу.

Један од оних који су се окупљали у Симиној 9а говорио је да Срби у своје ликове уграђују и врлине које ти великани немају и мане који обични грађани имају. У периодима када друштво има неки циљ и помера се ка њему, велики српски уметници су били раме уз раме са Толстојем или Моцартом. Али би зато у времену великих криза или друштвене немоћи, велики писци, сликари или интелектуалци постајали одговорни што нису у обичне људе уградили више или криви што их нису оставили на миру.

Када сам последњи пут причао са Добрицом Ћосићем, при крају разговора смо се дотакли теме која му је, чини ми се, последњих година била једна од најважнијих – могу ли Срби да нестану као народ. Покушавао сам да нађем достојне аргументе, причао да је сваки народ имао огромне успоне и падове, али сам осећао да то није довољно убедљиво.

„Можда сте у праву, а можда ја и постављам то питање зато што осећам да полако нестајем”, рекао је велики писац.