Данас нема позоришних табуа

Душановац педесетих година прошлог века. Бокс који у то време није био оно што је данас: крвави, добро плаћени спектакл, већ сиротињски хоби. Чесма и хоклице у дворишту, ратлук уз кафу, веш на штрику, голубови, мушкатле у лонцу, карирани столњаци, дудиње и ораси, оживеће поново на сцени Београдског драмског позоришта, чији је комплетан ансамбл ангажован у новом читању драме Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве”. Представа ће премијерно бити изведена 24. маја на сцени „Раде Марковић” у режији Бобана Скерлића. Сценограф је Кирил Спасески, костимограф Татјана Радишић, композитор Зоран Ерић.

Лик боксера Љубе Сретеновића Врапчета, алијас Шампионa, тумачи Милош Биковић. Поменутог Михаиловићевог јунака у позним годинама играће искусни Михаило Миша Јанкетић, који је у чувеном забрањеном читању „Тикава” из 1969. године, у режији Боре Драшковића на сцени ЈДП-а, тумачио управо Љубу Врапчета. У подели су и: Даница Ристовски, Срђан Дедић, Ања Алач, Данијел Сич, Петар Бенчина, Марко Живић и други.

Прво питање које је Милош Биковић поставио редитељу Скерлићу када су почињали рад на представи „Кад су цветале тикве” било је: „Зашто се овај комад ради данас?”

– Скерлић ми је одговорио: „Па, има ту једна универзална тема о усмрћивању душе”. О томе шта се у Љуби Врапчету деси да од перспективног момка, шампиона, који је могао да буде европски или светски првак у боксу, добијемо убицу и човека који је морао да бежи из земље. Како смо ишчитавали драму све дубље и дубље почели смо темељније да дешифрујемо садржај и да га упијамо у подсвести. Изградња лика је увек двосмерни пут, путујемо ка јунаку и приближавамо њега себи. Резултат се налази ту негде на средини. Да бих разумео Љубу Врапчета морао сам у себи да тражим неке пориве, будући да се радња комада одвија у времену комунизма. Моје тумачење Врапчета нема много везе са политичком конотацијом, али има са идеолошком, јер у време комунизма партија је заузимала главно место у свести и надсвести људи и Јосип Броз Тито – каже Биковић.

– То је време безбожништва у којем је човек радио оно што му је било дозвољено. Тих година закон је била једина спрега, али он је споља. Ако духовног закона нема у човеку, а то је морал који почива на љубави и међусобном уважавању и поштовању онда душа почиње полако да се усмрћује и да повлађује најнижим нагонима. Управо то почиње да се дешава Љуби. Почевши од бокса и условно речено мангупирања – ко ће да буде главни и доминантнији, преко нагона за доминацијом појачаним нарцизмом и самољубљем, а у комбинацији са системом који не нуди излаз из унутрашњег лавиринта који без живог идеала води ка дну, у околностима где је окружен исто тако људима који су у безизлазној ситуацији, Врапче мора да се сукоби са њима, а ниједног тренутка се није зауставио и сукобио са самим собом. То га је и довело до ситуације у којој се нашао.

Да ли има неке недоумице у вези са са новим читањем „Тикава”, које су непосредно после праизведбе биле забрањене Биковић одговара:

– Позоришних табуа данас нема зато што је цензура одавно превазиђена. Сведоци смо мећаве небитних информација која нас поплављује из новина, са телевизије, ствари су заправо много горе него у време цензуре. У мору небитних информација и догађаја који се стављају у први план, оно што је битно не може да исплива. Миша Јанкетић ми је причао да је он градећи Врапчета само бокс спремао 11 месеци, а ја ево, само три месеца. То најбоље говори о томе колико су се ствари данас убрзале. Ви сте тада спремали озбиљну представу која је важила за догађај и онда је цензурисана. Данас спремате представу и ако некоме не одговара то ће проћи тако што ће се тамо неко постарати да нека старлета направити скандал и сви ће престати да говоре о тој представи.

----------------------------------------------

С времена на време повуку емоције

Да, тумачим старог Љубу и то је одлична Скерлићева досетка да уведе лик старог јунака који је нашао ухлебљење у Шведској, у коју је побегао зато што је голим рукама убио човека. Никада се и није вратио на Душановац, а цела прича се дешава у Шведској, у Љубиној глави. То је и маркетиншки јако добар потез, будући да сам пре скоро 50 година играо ову улогу и да је сада поново тумачим – каже Михаило Јанкетић. Готово пет деценија је прошло од првог читања „Тикава”, у којима је Јанкетић тумачио главног јунака. Ево како се сећа тог периода:

Сећам се само неке емоције, те приче. Не бих је се ни сећао да није било тог несрећног инцидента који је пратио ту представу, а ово читање у БДП-у је нешто сасвим ново будући да не учествујем активно у причи, већ је пратим из друге визуре. Рад ми је јако занимљив, мада ме с времена на време повуку емоције. Некако се се све то враћа, као стара љубав. Сада сам потпуно ослобођен, свестан да то нема никакву политичку конотацију, као што 1969. године није имало у свести нас извођача. Ми нисмо имали апсолутно никакву визију да би то могао да буде политички инцидент. То што смо ми тада говорили јако је засметало ондашњој власти, то је била табу тема: Голи оток, Информбиро... То је само једна околност у којој се дешава прелепа прича коју је мајстор дијалога Драгослав Михаиловић направио. Тек сада заправо схватам привилегују да се поново бавим овом причом. Сада када свако свакоме може да пљуне у лице и каже шта хоће и када нико на то не обраћа пажњу нема никакву политичку зачкољицу око које би се неко закачио. Међутим представа овога тренутка може да опстане као једна драматична, скоро трагична прича о распаду једне београдске породице са Душановца у датим друштвено-политичким околностима – каже Јанкетић.

– Због Љубе Врапчета боксовао сам 11 месеци, а Милош Биковић, ево, три месеца. О чему то говори? Говори да смо онда имали више времена, да смо били материјално обезбеђенији и живели комотније и срећније. Били смо усмерени, а сада смо разуђени, као острва на Пацифику. Свако од 100 острва има свој народ, аутономију, језик. То је случај и са нама. Језик смо искварили, то ме доводи до лудила, а када изгубите језик изгубите и морал. Ако изгубиш идентитет нема те, а језик је идентитет – тврди Јанкетић.