Слом холандских евроскептика

Док је анти-ЕУ и антиимигрантски настројени Најџел Фараж успео да на европским изборима у Великој Британији „украде” бираче и конзервативцима и лабуристима, његов холандски „брат по анти-ЕУ оружју” Герт Вилдерс доживео је слом. Званични резултати ће бити саопштени тек 25. маја увече, када се заврши изборни процес у свих 28 држава чланица Европске уније, али су агенције за истраживање јавног мњења анкетирале људе који су изашли на биралишта и утврдиле да је Вилдерсова Партија за слободу тек четврта по броју гласова.

„Ипсосова” анкета на биралиштима у Холандији прогнозира да су највише гласова добиле проевропске странке – центристичка странка Д-66 (15,6 одсто), Хришћанско-демократска партија ЦДА (15,2 одсто) и  Либерали премијера Марка Рутеа (12,3 одсто). Вилдерсови „слободари” су освојили 12,2 одсто гласова, што за њих представља тежак пораз, јер су 2009. на изборима за Европски парламент освојили 17 одсто гласова.

„Резултати су разочаравајући”, рекао је Вилдерс, кривећи за неуспех ниску излазност бирача, иако је она била око 35 одсто – што је незнатно мање него пре пет година. „Холандија није постала више проевропска зато што су два од три Холанђанина остала код куће.”

Насупрот Вилдерсу, лидер посланичке групе Д-66 у холандском парламенту Александар Пехтолд је рекао да је „Холандија убедљиво гласала за Европу”.

Према оцени холандских аналитичара, Вилдерсов неуспех је плод велике незаинтересованости холандских евроскептика, док су заговорници политике сарадње у оквиру ЕУ изашли у великом броју на биралишта у Холандији која у Европском парламенту има 26 од укупно 751 посланика.

У сваком случају, Вилдерсу није помогло ни то што је покушао у кампањи да се дистанцира од контроверзних изјава својих ултрадесничарских партнера у Европској слободарској алијанси, као што је у Француској Национални фронт Марин ле Пен. Њен отац и оснивач странке Жан Мари ле Пен почетком ове недеље је изјавио да би вирус еболе могао у Европи да реши „проблем” афричких имиграната.

„Не слажем се с тим. Сматрам да је то сулуда примедба”, рекао је Вилдерс, који је познат по својим антиисламским изјавама у којим је поредио ислам са фашизмом, а пророка Мухамеда са варварином.

То дистанцирање му није помогло да освоји више гласова, али зато његовом британском колеги Фаражу ништа није нашкодило што је у предизборној кампањи Британију засуо, не само анти-ЕУ паролама, већ пре свега антиимигрантским и расистичким порукама.

Фаражова Партија за независност Уједињеног Краљевства је, према анкетама, избила на прво место по броју добијених гласова – и то рекордних 27 одсто, при чему је иза ње опозициона Лабуристичка партија Еда Милибанда (26 одсто), док је тек на трећем месту Конзервативна странка премијера Дејвида Камерона (22 одсто), а далеко иза њих проевропска Либерал-демократска странка (девет одсто).

Фараж је придобио подршку бирача све три водеће странке, односно и левице и деснице, и то захваљујући малој излазности од 37 одсто, али и великом незадовољству грађана због неспособности политичара да изврше промене, нарочито у области имиграционе политике. Према мишљењу већине Британаца проблем интеграције имиграната је велики, а Фараж је у својој кампањи, препуној расистичких порука, заиграо баш на ту „карту”. То му је омогућило и да освоји значајан успех и на локалним изборима у Енглеској, који су одржани упоредо са европским.

Камерон је својевремено изјавио да је УКИП странка „ексцентрика, лудака и расиста”, међутим Фараж тврди да његова партија није расистичка и обећао је да ће на минулим европским и локалним изборима изазвати „политички земљотрес” у Великој Британији. То је и успео јер је остварио велики успех у општинама у којима традиционално побеђују Камеронови торијевци, као што је Есекс на југоистоку Енглеске, али и у традиционалним упориштима Милибандових лабуриста, попут Родерама и Бирмингема.

Према досад избројаним гласовима, УКИП још није освојио апсолутну победу ни у једној енглеској општини, али је сасвим сигурно, како каже Фараж, постао „озбиљан играч” за британске парламентарне изборе следеће године.

Према свему судећи, успех УКИП-а представља огроман удар на постојећи британски двоипопартијски парламентарни систем у којем власт добија једна од две водеће партије (торијевци и лабуристи), док је трећа (либерал-демократе) евентуално улазила у владајућу коалицију као својеврсни тег на ваги. Сада се у тај двоипопартијски систем убацује четврта странка, чији би успех следеће године могао да угрози Камеронову победу 2015. Штавише, ово ће натерати Камерона да пооштри приступ према Бриселу и да докаже евроскептичним Британцима да заиста, под условом да 2015. задржи власт, намерава да промени односе Велике Британије са ЕУ и до краја 2017. распише референдум о останку Британије у ЕУ.