Дух смирености

Специјално за "Политику"
Мелбурн, августа – Хармонија упркос разнородности саставних компонената, кохезија упркос видној тензији, то је оно што фасцинира у делима Џефрија Бартлета. Један од водећих аустралијских вајара има ту, у савременој ликовној уметности ретку, потребу да човека инспирише на помирење а не да га изазива.

Мада духовно, то помирење већином произлази из споја природних и фабрикованих елемената, предмета нађених у природи и оних које је обликовао сопственом руком. Склад остварен у сваком делу је колико естетски, толико и симболичан. У споју органског и неорганског огледа се Бартлетов доживљај света, интиман и апстрактан, а ретроспективна изложба у простору Националне галерије Викторије, отворена до средине октобра, пружа увид у духовне пределе овог 54-годишњег уметника, тако спонтаног, елоквентног и мисаоног.

Као код већине људи, Бартлетов свет је почео да се формира у детињству. Ворнамбул, градић абориџинског имена, личио је дечаку претшколског узраста на "утопију", а у Шепартону је схватио да од уметности човек може и да живи. Ипак, оно за чим је током читаве године највише жудео био је летњи распуст на фарми. "Ујка Маријева радионица је била пуна разноразних машинерија према којима се он односио као према уметничким предметима. Када се осврнем уназад, чини ми се да је тај естетски доживљај у контакту са механиком директна веза са мојим раним радовима," каже Бартлет за "Политику".

"Гласник", скулптура широка осам а висока седам метара са којом је, својевремено, победио на такмичењу новоизграђене Националне галерије Викторије, заиста на први поглед и подсећа на композицију састављену од механичких делова који буде низ асоцијација. Делимично инспирисана естетиком руских конструктивиста, ова скулптура богата нарацијом као да броди једним од базена који опасују стамене, монолитне зидове галерије. Публицитет који је изазвала 1983. године донео је Бартлету прве трагове самопоуздања, а постдипломске студије на Колумбија универзитету у Њујорку су то осећање само учврстиле.

Под вођством Роја Гасова, ученика славног модернисте Ласло Мохољи-Нађа, у шетњама кроз галерије, из посете чувеном уметничком центру Сторм Кинг у Хадсон долини у којој је изложено преко сто двадесет скулптура европских и америчких уметника створених од 1945. године наовамо, сазревале су идеје о трагалачком путу различитом од свега што је до тада видео или испробао. Хенри Мур, Дејвид Смит, Алберто Ђакомети, Константин Бранкузи само су нека од имена вајара чија су дела оставила трајан утисак на младог Бартлета, али заокрет који је направио по повратку у Мелбурн повео га је у новом правцу синтезе материјала и изразитије тродимензионалности.

– Желео сам да изради бронзане скулптуре приступим као да се ради о органској материји, да је обликујем рукама, објашњава нам Бартлет. – Восак сам користио не само за моделирање, већ сам у њега почео да усађујем органске предмете из природе, чауре плодова, семење, а све то у жељи да створим осећање слободе и спонтаности.

Везу између појединачних форми градио је уз помоћ фине челичне арматуре, али оно што посетиоца данас дирне већ на самом уласку у галеријски простор није толико композиција ових дела колико боје, основне, ведре, боје које буде осећај радости без обзира на конотацију дела.

У каснијим фазама, Бартлет већином третира скулптуру монохроматски, а контраст постиже надовезивањем дрвета, бронзе, нерђајућег челика, злата. Боја, тек ту и тамо, васкрсне, црвена наспрам графитно сиве у скулптури апстрактног облика и асоцијативног имена – "Сценски играч", или љубичасто, та некада тако ретка, краљевска боја у централном делу "Олтара". Постоље је за Бартлета саставни део скулптуре који стога израђује сам, и то често од дрвета. То је "транзиторни елеменат" између пода и горњег сегмента у којем гледаоца очекује најинтензивнији доживљај.

Поглед на Бартлетову скулптуру увек почиње одоздо, од пода, а онда путује навише до средишта у којем се уметник и гледалац сусрећу "очи-у-очи" да би се, на крају, уздигао изнад људске главе, до предела са највећим интензитетом који као светионик сјаји над нама.

Било да се ради о апстрактној фигурацији жене, о напору да порине у тајне сопствене личности или о стилизованим облицима из природе који одсликавају његово интересовање за обраду површине, Бартлетова дела увек одишу смиреношћу. Чак и када су заробљена у рам који истовремено контролише визуелни простор и одређује границе духовних операција, оне зраче неком узвишеном лепотом. Ако је уметничко дело заиста огледало ствараочевог духа, онда је мир реч која најбоље дефинише Бартлета као човека. Да ли је то тачно или не нема суштинског значаја. Јер, уметничко дело живи у додиру са гледаоцем. Једино кроз њега уметник постаје бесмртан.

--------------------------------------------------------------------------

Бартлетове скулптуре у простору

Савезни парламент у Канбери има три скулптуре Џефрија Бартлета. Национална галерија Викторије је ону у свом власништву поставила на отвореном, међу скулптурама Хенрија Мура, Родена, деКунинга и Пино Контеа. Са крова једне од вишеспратница, "Обелиск", подупрт профилисаним челичним луковима, надвисује пословно језгро Мелбурна. А у новоизграђеној четврти Доклендс, зградама заштићеној од океана и налета јужног ветра, уздиже се грацилна мрежа "Ауроре", као прикована у лету, обасјавајући магичном светлошћу читав простор око себе.