Контроверзе Демијена Херста

Прошло је две године од Херстове изложбе „Две недеље, једно лето” у лондонском „Вајт кјубу”, коју су енглески критичари измасакрирали. Изложба је базирана на новој, сликарској фази коју је Херст започео крајем прве деценије овог века. Највероватнија претпоставка за Херстову жељу да сада излаже у Арнулф Рајнер музеју у Бадену је  настојање да се отресе лоше критике својих ликовних покушаја на нултој тачки, ван граница Велике Британије.

Од 2007, Херст је из свог студија у Лондону почео да се повлачи на фарму у Девону, на којој и даље слика пејзаже и мртве природе са препознатљивим мотивима из радова који су га прославили: на мрким, углавном плавим подлогама, виде се чељусти ајкула, препариране птице, лептири и тегле са формалином у којима плутају фетуси нерођених беба. Још неотворени пупољци дрвета трешње које Херст користи као симбол пролазности живота (вероватно и славе), делују као страна тела на хаотичним композицијама.

Тридесетак изложених уља на платну припада истој серији радова коју је критичар „Гардијана” Џонатан Џонс својевремено упоредио са „сентименталним сликама пустињских сцена” Саифа ел Ислама Гадафија, сина покојног либијског диктатора. Парадокс је да је Херст у Великој Британији и ван ње највише слављен због уметничких дела на којима, сем идејно, уопште не ради сам – познато је да је око њега окупљен велики тим асистената који је ангажован на генези пројеката од почетне до завршне фазе. О некадашњој звезди „Младих британских уметника” чија је самостална изложба у галерији Фриз 1988. малтене дефинисала читав овај покрет, данас се не може размишљати ван контекста његових екстравагантних, драматичних радова као што су „Физичке немогућности смрти у уму неког живог” (велика, мртва ајкула у акваријуму напуњеном формалином), „Хиљаду година” (кравља глава прекривена ројем мува за коју му је Лусјан Фројд рекао: „Мислим да сте, драги мој, почели од последњег акта”) или лобање опточене дијамантима у вредности од 14 милиона фунти,„За љубав Бога”(2007), која је продата за седмоструку суму.

„Да ли су нове слике Демијена Херста заиста толико лоше”, запитала се поводом Херстове ретроспективе у „Тејт модерну” 2012. Колин Милијард, цитирајући неке од најмалициознијих рецензија из британске штампе и сама напослетку долазећи до закључка, како једна од кључних фигура „Младих британских уметника” једноставно не зна да слика.

Публика се, међутим, није показала претерано заинтересованом за мишљење експерата поводом једног сегмента Херстовог стваралаштва и поменута ретроспектива, отворена паралелно са Летњим олимпијским играма у Лондону, била је најпосећенија соло изложба у „Тејту” и друга по интересовању јавности у историји ове галерије.

Видевши изложене радове, наша пресуда је да није све толико црно у кући Херст, али да није ни толико светло да би се изједначило са сликарском префињеношћу Арнулфа Рајнера уметника блиског бечког акционизму, по коме музеј носи име.

На изложби „Телесност и сексуалност” Херст је представљен само једним радом – „Светим Бартоломејем одране коже”. Уметник наставља традицију драматичности како делом, тако контроверзом коју ова изложба својом тематиком и, превасходно, местом поставке, од почетка изазива.

Марина Рихтер