После потопа

Полудела вода односила је све пред собом на свом зацртаном, хипнотичком путу ужаса. Киша је лила данима, као да је Свевишњи сипао цистерне воде на Србију. Обреновац, град који производи светлост, прогутао је мрак! Као да је универзум у психоделичном стању усисао читаво индустријско насеље које живи од џиновске термоелектране.

Око градова и људи није надолазила вода. Била је то смрт која их позива да скоче право у њу. Ако то не учине сами, она ће стићи као страшни суд и потопити их…

Потом се и земља побунила, узнемирила. Брда су почела да се тресу, прорадила су клизишта и одрони…У Крупњу се човек осећа као да је ушао у зону атомских проба. Неколико метара блата наталожених по путевима претворило се у прашину.

Ноћи су мрачније од мрака, а дан сваки сивљи од онога који следи. Остале су само дубоке бразде реке која је дошла с планине и оставила свој отисак у камену, где вода још капље, као да јауче… Црна језера се не повлаче…

Нико ни не помишља да ће за који дан јуни, да почиње лето…Циклон који је уништио Србију назван је Тамара. Какви су то умови који циклонима што уништавају свет дају лепа, женска имена?

Вода се повлачи, а разазнају се лешине стоке и пси који трче без лавежа. Очајни старци лутају и плачу,али им из очију не избијају сузе, већ су то гримасе исконског бола.

Градови попут Обреновца или Крупња прекривени су тонама блата. Куће су извађене из темеља и разбацане по околини, као ишчупани зуби стараца.

Да, то су биле поплаве које су уништиле Србију. И ништа после потопа неће бити исто. Ни земља, ни људи, ни власт. Најмање ме је брига за ове треће. Боље би им било да, уместо што хапсе ријалити-шминкерке са уснама надуваним на пет атмосфера због ширења панике на друштвеним мрежама, буду прагматичнији. Попут, рецимо, ватерполисте и министра Вање Удовичића.

Вања уме да плива у води. То је, заправо, његово природно станиште, а не зграда владе. Вања је, наиме, предложио да се законски регулише волонтерски рад и врате радне акције.

Биће то, изгледа, постпоплавни њу-дил. Заиста, шта би фалило нашој размаженој дечурлији да, пошто су се добро показали на насипима, крену да подижу нове градове? Ако је кроз брдовиту и опустошену Босну, 1946. године, тадашња напредна омладина изградила пругу Брчко–Бановићи за нешто више од годину дана, а онако, уз пут, подигла 22 моста и прокопала два џиновска тунела, зашто нешто слично не би могли да учине неки нови клинци?

Некада је Мирослав Крлежа рекао: „Није ово прва пруга на свијету сигурно, али је прва коју су изградила дјеца”.

Немају радне акције везе ни са социјализмом, ни с идеологијом, ни с Титом, мада је један нови на видику и читава бивша Југа би га радо унапредила у маршала. Ведрана Рудан је то већ учинила, али видећемо шта о томе мисли Ноле.

Скептици који су некада клицали оном старом маршалу на радним акцијама, а касније су доживели неолиберално просветљење, увидеће како нема боље идеје јер се овога пута морамо уздати у најбоље. То значи – у саме себе!

Поплава нас је уништила, али нам је макар одржала једну лекцију. Разуме се да не мислим на Амфилохија који је извукао закључак да нам је природа учинила све ово по списку јер смо навијали за брадату Кончиту.

Нису ни небески гнев због брадате жене, ни амерички фамозни ХААРП харповали наше луде главе да би се показало како смо, у бити, једна сјајна екипа, али са озбиљном, колективистичком фалинком: да се у условима нормалности – понашамо ненормално. И обрнуто. Када наступи лудило, ми тренутно оздравимо!

Хоћете доказ? Ено га, народњак Кеба. До пре неки дан је доказивао да није Ром тако што се изувао на Пинку и показивао табан, као доказ да је бео. Данас је у своје куће удомио, обувен, две унесрећене породице. Комедијаш који се, на поплавном таласу, претворио у људину. Типичан наш човек, коме треба једна солидна катаклизма да га уразуми.

Зашто треба да се тако нешто догоди па да одједном сва доброта покуља из нас? Пријају телеграми подршке прве лиге Холивуда, од Кевина Спејсија до Бенисија дел Тора. Хвала Кристијану Роналду и Реалу за разгледницу коју су нам послали и нека нам дуго поживи Карл Билт.

Али, ми немамо никога другог, осим нас. Већ нас је Кристалина Георгијева, европска комесарка за кризне ситуације, бриселска мадам Шојгу, која је дошла у Београд у Београд одмах по поплавном таласу, у то уверила. Најпре нам је обећала милијарду евра. Нама су се зенице аутоматски рашириле, а уста отворила. Међутим, остала нам је таква гримаса избуљеног шарана, извађеног из акваријума и стављеног на тигањ.

Испоставило се, наиме, да је госпођа погрешила. Био је то фонд солидарности ЕУ за прошлу годину. Ове године, бриселска каса за помоћ је полупразна или полупуна, зависно од тога како је посматрате: као еврофанатик или као евроскептик.

Ако на крају добијемо неколико десетина милиона евра из Брисела, а навијам да ми, Босна и Хрвати поделимо тих пола милијарде, има да певамо. Требало је да прође четири дана, да дође човек из ЕБРД-а и лепо нам објасни да ћемо добити кредите за помоћ, али повољне. Биће то ниска камата, за српскога брата!

Тако се, као што обично бива, испоставило да су Ноле, па за њим Деки Станковић и још много спортиста са ове и оне стране Дрине већ послали више новца него сав тај силни гломазни апарат сила и суперсила.

Руси се не рачунају. Они су, по традицији, одмах стигли са својим специјалцима из Министарства за ванредне ситуације и стационирали се у најкризнијим жариштима. За њима су дошли, тихо, браћа Белоруси, се екипом командоса-спасилаца.

Али брже од свих њих дотрчали су ови наши: спасилачке екипе Монтенегрина, Македонаца, Словенаца, Хрвата, Босанаца…

И та Норвешка је нека чудна земља. Питам се, да паметни Скандинавци некада нису живели овде, па збрисали током некаквог великог рата? Како год било, ти ћутљиви људи нас ничим не условљавају, а дају кад је најтеже. Па опет ућуте.

Али, наићи ће, негде далеко, нове поплаве. Протрешће неку сиротињу јаки земљотреси. Остаћемо поново сами. То је наш усуд. Сви ми, који се у правилним историјским размацима тако жестоко покрвимо, сада се, као промрзли несрећници, заједно грејемо поред логорске ватре.

Имају ли зрно мудрости људи западног Балкана, Југосфере или територије коју сада крстимо различитим бирократским именима, само да је не бисмо назвали онаквом каквом смо је некада волели, па да схвате да на крају баладе остајемо, по правилу, без игде икога – убоги, свадљиви и тако неодољиво блесави?

Да, такви су закони исконске, дивље природе. Сав тај богати свет, који обећава огромну помоћ, нестаће као река која се враћа у своје корито. Када на површини останемо сами, хоћемо ли поново бити посвађани?

Мора ли тако бити заувек? Наилазиће поново велике воде, како би нас природа, с времена на време, подсетила на људскост у нама. А онда ће се повући и оставити нас саме са собом, узалуд се надајући да ћемо коначно да одрастемо.