Збогом, Јелко!

Човек кога су Срби волели да мрзе изгубио је изборе за Европски парламент. Иако је очекивао трећи мандат, неће се више мотати овуда.

Како без Јелка Кацина ниједна српска апокалипса последњих година није била потпуна, тако је одлазећи известилац ЕП за Србију и у потопу одиграо – незапажену епизоду.

У великој драми, политичар дорастао водвиљу ни овога пута није разочарао своје противнике који су, како је време пролазило, све више постајали његови драги и проверени непријатељи.

Та осећања између Јелка и Срба гајена су веома дуго и веома искрено, тако да заправо и сам примећујем да јурим сузу за Јелком који нестаје иза бриселског хоризонта. И то онда када смо помислили да није још један обичан европски бирократа, него наша судбина.

У завршници кампање почетком прошле недеље тражио је да му се уступи хеликоптер словеначке војске за надлетање поплављених подручја у Србији и БиХ.  

Пошто га је словеначка влада одбила, ипак је полетео хеликоптером који му је уступила Србија. По трачевима наклоњеној овдашњој политичкој чаршији, верује се да му је то учинио Ивица Дачић. Они који не воле Ивицу, рекли би да му то није била прва лоша политичка инвестиција. А ни последња.

Али, иако је Јелко тужног лица летео изнад потопа, прича је ипак процурела у словеначке медије, па му је, уочи изборне тишине, пропао спин који је покушао да пласира: да ће у фото-финишу ипак прелетети највећег противника, Кардељевог унука.

Чиме ће се сада бавити некадашњи ратни министар информисања у време отцепљења Словеније, који је националну свест дежеле против највећег балканског хегемона подизао оптужујући ЈНА за измишљене ратне злочине и негирајући злочине словеначке територијалне одбране над младим војницима ЈНА?   

Био је европски известилац за Србију толико дуго да ни „Гугл” није запамтио тачно колико, главни јунак комедије забуне између Брисела и Београда. Љубљана свој статус у Европи дугује наивном уверењу Брисела и Вашингтона да су Словенци неко уравнотежено предзиђе Балкана које добро разуме ирационалне јужњаке. Дотле Срби не могу да се начуде што им Брисел, од свих европских бирократа за известиоца шаље Словенца кога су добро запамтили као пропагандисту из првог југословенског рата.    

Мислили смо да је Јелко зимзелен, а онда се испоставило да је листопадан.

По чему ћемо га памтити сада када му кажемо: „Збогом, Јелко!”