Три деценије научног рада завршило у води и блату

– Поплава ми је уништила 30 година истраживачког рада и више хиљада књига које сам за то време сакупио – каже нам уместо поздрава проф. др Миломир Степић, који нас је дочекао у свом разореном дворишту у

обреновачкој Улици Милоша Обреновића. У радничком оделу, с рукавицама и под хируршком маском, овај географ се у данима после потопа једино бави рашчишћавањем свога дома.

Прилазимо посебној просторији која је била његова библиотека. Разбацане књиге, заправо њихове остатке, фотографишемо кроз прозор. Унутрашњост личи на стовариште испретураних полица, које блокирају улазна врата.

– Нема шансе да ће било шта од те литературе бити употребљиво. Књиге не само да су биле потопљене већ је добар део остао заробљен у муљу и блату из којих вреба зараза. Вода је овде била до изнад крова. Много ми је жао енциклопедија из 19. века. То су дела водећих француских географа. Када се само сетим колико је било тешко наћи их... Страдао је и мој ауторски рад, пројекат нове регионализације Србије. Немам више ни књига које сам писао. Пре неки дан сам у једној београдској књижари наишао на две своје монографије. Последњи примерци... Одмах сам их купио, бар да то имам сачувано – каже Степић.

Богата кућна библиотека са енциклопедијама из 19. века претворена је у стовариште испретураних полица (Фото Т. Јањић)

Показује нам камару ствари које је управо избацио из куће. У безобличној хрпи, тек после његове сугестије, распознајемо лаптоп. „Упакован” је у слој сасушеног блата.

– То је рачунар мог сина. Спремао се за републичко такмичење из историје. Сада морам да му помогнем да поново прикупи све што је припремао за то такмичење. Ни мој компјутер није прошао боље. У њему је „натопљен”  најновији рад: „Теорија геопoлитике”, на 630 страна. Било ми је остало још мало посла око увода и закључка. Моји пријатељи који се у то разумеју надају се да би хард-диск могао да буде спасен – узда се у њихову наду Степић.

Миломир и четворо чланова његове породице спасени су од утапања у последњем тренутку, када се вода увелико подизала према крову куће.

– Извукао нас је Зоран Суботић, директор Геронтолошког центра. Он је пецарош, својим чамцем је и пре доласка спасилаца кренуо да евакуише људе. Пловио је низ улицу са пуним чамцем деце и довикнуо нам да сачекамо, да обећава да ће се вратити по нас. Када је дошао, није могао да пристане чамцем како треба, јер га је бујица вукла. Пришао је некако и забо је прамац у нашу фасаду да га вода не би однела. Тада смо се укрцали. Ту рупу на фасади никада нећу омалтерисати и прекречити. Оставићу је као успомену на Зорана и његов чамац, који су нам спасли животе – обећава Степић.

-----------------------------------------------------------

Катастрофа је могла бити мања

Проф. др Миломир Степић је и члан Српског географског друштва, врстан познавалац земљописних и демографских одлика обреновачког краја. Да ли је катастрофа могла да буде избегнута, питамо га.  

– Не бих да залазимо у сферу која се граничи с политиком, да не кажем политикантством, али свакако да је требало раније обавестити народ да се опасност приближава. Можда је штета била неизбежна, али су последице сигурно могле да буду мање. Сећам се да се моја супруга пробудила тог петка рано ујутру и приметила да киша стаје, а у главној улици на коју гледа наш прозор све је тада изгледало нормално. Само неколико тренутака касније, тргли су нас повици комшија код којих је вода већ продрла. Тада више није било времена да Обреновчани избегну катастрофу – закључује Степић.