Tri decenije naučnog rada završilo u vodi i blatu

– Poplava mi je uništila 30 godina istraživačkog rada i više hiljada knjiga koje sam za to vreme sakupio – kaže nam umesto pozdrava prof. dr Milomir Stepić, koji nas je dočekao u svom razorenom dvorištu u

obrenovačkoj Ulici Miloša Obrenovića. U radničkom odelu, s rukavicama i pod hirurškom maskom, ovaj geograf se u danima posle potopa jedino bavi raščišćavanjem svoga doma.

Prilazimo posebnoj prostoriji koja je bila njegova biblioteka. Razbacane knjige, zapravo njihove ostatke, fotografišemo kroz prozor. Unutrašnjost liči na stovarište ispreturanih polica, koje blokiraju ulazna vrata.

– Nema šanse da će bilo šta od te literature biti upotrebljivo. Knjige ne samo da su bile potopljene već je dobar deo ostao zarobljen u mulju i blatu iz kojih vreba zaraza. Voda je ovde bila do iznad krova. Mnogo mi je žao enciklopedija iz 19. veka. To su dela vodećih francuskih geografa. Kada se samo setim koliko je bilo teško naći ih... Stradao je i moj autorski rad, projekat nove regionalizacije Srbije. Nemam više ni knjiga koje sam pisao. Pre neki dan sam u jednoj beogradskoj knjižari naišao na dve svoje monografije. Poslednji primerci... Odmah sam ih kupio, bar da to imam sačuvano – kaže Stepić.

Bogata kućna biblioteka sa enciklopedijama iz 19. veka pretvorena je u stovarište ispreturanih polica (Foto T. Janjić)

Pokazuje nam kamaru stvari koje je upravo izbacio iz kuće. U bezobličnoj hrpi, tek posle njegove sugestije, raspoznajemo laptop. „Upakovan” je u sloj sasušenog blata.

– To je računar mog sina. Spremao se za republičko takmičenje iz istorije. Sada moram da mu pomognem da ponovo prikupi sve što je pripremao za to takmičenje. Ni moj kompjuter nije prošao bolje. U njemu je „natopljen”  najnoviji rad: „Teorija geopolitike”, na 630 strana. Bilo mi je ostalo još malo posla oko uvoda i zaključka. Moji prijatelji koji se u to razumeju nadaju se da bi hard-disk mogao da bude spasen – uzda se u njihovu nadu Stepić.

Milomir i četvoro članova njegove porodice spaseni su od utapanja u poslednjem trenutku, kada se voda uveliko podizala prema krovu kuće.

– Izvukao nas je Zoran Subotić, direktor Gerontološkog centra. On je pecaroš, svojim čamcem je i pre dolaska spasilaca krenuo da evakuiše ljude. Plovio je niz ulicu sa punim čamcem dece i doviknuo nam da sačekamo, da obećava da će se vratiti po nas. Kada je došao, nije mogao da pristane čamcem kako treba, jer ga je bujica vukla. Prišao je nekako i zabo je pramac u našu fasadu da ga voda ne bi odnela. Tada smo se ukrcali. Tu rupu na fasadi nikada neću omalterisati i prekrečiti. Ostaviću je kao uspomenu na Zorana i njegov čamac, koji su nam spasli živote – obećava Stepić.

-----------------------------------------------------------

Katastrofa je mogla biti manja

Prof. dr Milomir Stepić je i član Srpskog geografskog društva, vrstan poznavalac zemljopisnih i demografskih odlika obrenovačkog kraja. Da li je katastrofa mogla da bude izbegnuta, pitamo ga.  

– Ne bih da zalazimo u sferu koja se graniči s politikom, da ne kažem politikantstvom, ali svakako da je trebalo ranije obavestiti narod da se opasnost približava. Možda je šteta bila neizbežna, ali su posledice sigurno mogle da budu manje. Sećam se da se moja supruga probudila tog petka rano ujutru i primetila da kiša staje, a u glavnoj ulici na koju gleda naš prozor sve je tada izgledalo normalno. Samo nekoliko trenutaka kasnije, trgli su nas povici komšija kod kojih je voda već prodrla. Tada više nije bilo vremena da Obrenovčani izbegnu katastrofu – zaključuje Stepić.