Превођење је лек за све

Награда Српског ПЕН центра за најбољег страног преводиоца у 2013. години уручена је у просторијама ове институције, у Београду, слависткињи из Италије Алиће Пармеђани, која је са српског на италијански језик превела дела Ива Андрића, Борислава Пекића, Александра Тишме, Драгана Великића, Давида Албахарија, Светислава Басаре, Филипа Давида, Јелене Ленголд, Емира Кустурице, Владимира Арсенијевића.

Алиће Пармеђани била је гост 39. Међународних београдских преводилачких сусрета који су одржани од 29.до 31. маја. Превођењем се бави двадесет година, а била је професор славистике на универзитетима у Удинама и у Трсту.

За наш лист каже да је признање Српског ПЕН центра за њу велика част, и да је била врло срећна када је чула да је награђена.

– Прво дело које сам превела на италијански била је приповетка Стефана Митрова Љубише о човеку из италијанске регије Фурланије, у којој иначе живим. У то време, 1976. године, у Фурланији десио се катастрофални земљотрес, и тада сам открила да ми је превођење помогло да осетим неки сасвим други свет. Тај темељни посао, који захтева целог човека, омогућио ми је да превладам тешке тренутке. И даље у животу тако је било, и када сам изгубила драге ближње, превођење ми је била велика утеха. Када ми је мајка умирала преводила сам књигу „Капо” Александра Тишме. То је тешко штиво, али ми његов свет помогао да преболим један од настрашнијих тренутака у животу. Могу да кажем да је превођење лек за све, каже за наш лист Алиће Пармеђани.

За нашу саговорницу дела Давида Албахарија била су право откриће, превела је укупно пет његових књига, а највећи утисак на њу оставио је роман „Гец и Мајер”.

– То је прва Албахаријева књига коју сам превела и фасцинирао ме је пишчев објективни начин приповедања, могућност да се удаљи од баналности зла. Велика је то и потресна прича, која је за мене из неког разлога била утешна. Пратила сам ритам Албахаријеве реченице, коју сам преносила на италијански језик. Већина књига овог аутора нема поглавља, већ као је свет дат изједна, тако да је проналажење ритма приповедања врло важно за преводиоца, сматра Алиће Пармеђани.

У Италији, преводиоци не бирају своје писце, издавачи су ти који их предлажу. Дела Ива Андрића била су међу тим изабраним издањима. Према речима Алиће Пармеђани, деведесетих година, у време ратова на тлу бивше Југославије, Андрићева дела била су поново превођена, али у светлу стереотипа о писцу великих романа о Босни и источњачком духу.

– Публика је у тим делима тражила оно што је већ знала, и што је очекивала, трагала је можда и за објашњењима за све свирепости које су се дешавале. Међутим, у скорије време, неки мали издавачи, који су препознали и вредности савремене литературе са Балкана, били су смели да предлажу „неког другог” Андрића изван клишеа, и изван општих очекивања публике. Била је то проза српског нобеловца осетљивих психолошких сенчења, приповести о женама, о тренуцима преласка из детињства у одрасло доба, о проблемима младих људи. Мањи италијански издавачи тражили су и преводе Андрићевих есеја о фашизму. Уопште, та издавачка активност за мене означава и једну етичку улогу, баш по томе што су тражени нови углови сагледавања дела овог великог писца, речи су наше саговорнице.

Од Пекићевих дела, Алиће Пармеђани превела је „Како упокојити вампира” и „Време чуда”. Према њеном искреном признању, Пекић је још један од њених омиљених писаца – „ђаволски тежак” за превод, који из високог регистра често прелази на колоквијално, аутор дуге реченице.

Иначе, „Зандонаи”, „Фелтринели” и „Еинауди” италијански су издавачи који објављују српске, али и писце из нашег окружења.

– „Зандонаи” није велика издавачка кућа, па је највише осетила економску кризу, док су „Фелтринели” и „Еинауди” већи издавачи и лакше се сналазе у овим тешким временима, објашњава Алиће Пармеђани, додајући:

– Италијански издавачи предлажу и превођење бестселера, и таквим се сматра аутобиографско дело Емира Кустурице „Смрт је непроверена гласина”. У италијанском преводу ова књига зове се по једном од поглавља „Где сам ја у тој причи ”, међутим мени се више свиђа оригинални наслов. Кустурица пише као редитељ, по секвенцама, и то ми је задало мало муке. Сада преводим његову збирку прича „Сто јада”.

Драган Великић за кратко време постао је познати писац у Италији, и Алиће Пармеђани то образлаже средњоевропским имиџом овог српског аутора, што се посебно цени у делу Италије у којем она живи, као што су Удине или Трст. На питање какво је интересовање за српску књижевност сада у овој земљи, Алиће Пармеђани одговара да је то занимање унеколико опало у односу на крај 90– их година или на 2000. годину. Објашњење за то је и некадашње боље стање у издаваштву.

Приповедна вештина и разноликост прозе Јелене Ленголд фасцинантни су за Алиће Пармеђани, нарочито то што је свака њена прича један микрокосмос. Међутим, наставља се и преводитељкина опчињеност Бориславом Пекићем, и жеља да се удуби у свет његове приповетке „Човек који је јео смрт”.