Гаврилов атентат – последица „аљкаве окупације”

„Гаврило Принцип није био српски националиста, већ носилац идеје уједињења југословенских народа... Његова одлука да атентатом на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда укаже на подређени положај слободољубивог живља Босне – које је претходно Беч анектирао – може се сматрати поводом за почетак Великог рата... Ипак, било би  сврсисходније овај атентат сврстати у низ протеста против аљкаве окупације Беча једне балканске земље.”

Овим речима је Аустријанац Грегор Мајер, новинар бечког недељника „Профил”, публициста и аутор књиге о Гаврилу Принципу – „Завера у Сарајеву” – отворио округли сто у кафани „Златна моруна”, састајалишту завереника Младе Босне на Зеленом венцу, о њеној улози у предратним збивањима на западном Балкану и о кривици за избијање Првог светског рата, која јој се непосредно приписује, а посредно и Краљевини Србији.

Књига „Завера у Сарајеву” – сврсисходније и у духу српског језика био би превод наслова „Сарајевска завера” – у поднаслову: „Тријумф и смрт атентатора Гаврила Принципа”, не бави се питањем ратне кривице, мада аутор својом уводном речи сугерише да је атентат био повод за почетак Првог светског рата. Грегор Мајер је покушао да да одговор на питање – ко је, уистину, био Гаврило Принцип и шта га је навело да пуца у аустроугарског престолонаследника и његову супругу, на Видовдан 1914. године, у Сарајеву.

У свом приповедању, аутор се усредсређује на положај Срба, муслимана, а донекле и Хрвата који су тежили осамостаљењу од Беча, указује да су силом подржављени држављани црно-жуте монархије били изложени понижавању и омаловажавању, што је на крају подстакло кобни план завереника Младе Босне.

Сажето би се могло рећи да је аутор подлегао општој психози тумачења повода за избијање Великог рата, односно расподели кривице на све његове учеснице. Ипак, књига добија на значају, с обзиром на то да је реч о првом објективном западном приказу југословенске мотивације атентатора, односно да није реч о завери коју је наручио Београд.

Дело (још) није преведено на српски језик, али је представљено српској јавности у режији Републике Аустрије. Домаћин презентације била је аустријска амбасада у Београду, а идеја водиља несумњиво је била да се у „Златној моруни” покаже како савремена, европска Аустрија не дели мишљење и ставове својих бројних историчара, махом питомаца језуитско-католичких школа, који криве Београд за Први светски рат и тако покушавају да сперу љагу кривице Хабзбурга и царског Беча за први светски покољ милионских размера.