Зашто не верујемо држави

Да ли знате да у Србији постоје глумци у саобраћају који помажу да се возачи оптуже за прекршаје и пошаљу код судије? Ни ја нисам знао до пре неки дан кад ми се пријатељ пожалио да је ишао на суд. Сео је на оптуженичку клупу и онако људски судији рекао да нема никаквог разлога да лаже, да увек пропушта пешаке на пешачком прелазу али овога пута није имао шансу да то учини. Као да је намерно искочио пред аутомобил. На те његове речи судија је прокоментарисала – А ха, још један глумац.

Какав глумац, упитао је збуњено оптужени а судија му исприча да постоје људи који искачу на прелазима кад виде да се приближава возило а сакривени полицајци то уредно сликају и шаљу на суд. Ни она није знала за ту работу док случајно негде није приметила да се исти пешак појављује у више случајева. Касније се испоставило да је то био полицајац у цивилу који је „помагао” колегама на терену.

Из Националне служба за запошљавање, одмах по избијању поплава, саопштено је да њени запослени издвајају по једну дневницу за угрожене од поплава. Лепо и за сваку похвалу, али било би још лепше да у НСЗ провере како им се бирају водећи људи по филијалама у Србији.

Прича ми пријатељ, све из прве руке, у његовој фирми човек који је недавно конкурисао за директора НСЗ у војвођанском граду, тражи адвоката јер хоће да га најуре из фирме, а главни грех му је што је био противкандидат новом директору. Иако има 30 година искуства у тим пословима, докторску (праву) титулу, то му није помогло јер је прошао кадар без икаквог искуства и с дипломом коју је добио после расписивања конкурса. Доктор економских наука очајан, разочаран у систем и државу, нема коме да се жали, тражи правну помоћ јер ће остати на улици. Ко зна на колико је важних и мање важних места која припадају њему и сличнима избрано „стручњака” по Србији?

Мајка једног пријатеља, прошле недеље отишла је у пошту да подигне пошиљку а тамо су јој објаснили да то не може, да није по правилима, јер није упућена на њено име него на име њеног сина. Жена од 80 година вратила се кући да чека поштара на капији јер ће ту моћи да преузме пошиљку иако на њу није адресирана. Наши људи поштују поштаре, часте их кад стигне пензија а они се према њима опходе – по правилима. Може им се, тако раде фирме које немају конкуренцију и не маре пуно за верност клијената.

Наравно да полицајци заслужују све похвале зато што су даноноћно помагали унесрећенима, излагали свој живот ризику у ванредним ситуацијама али се поверење обичних људи стиче на пешачким прелазима. Поверење у државу и њене институције се не добија паролама, рекламним филмовима, ТВ наступима, него тамо где је живот, на улици, у школи, шалтеру општинском или поштанском, тамо је државни излог у коме се огледају грађани.

Ето, и онда се чудимо зашто не верујемо држави.