Јосиф Бродски, очи жудње

ЖИВОТПЕСНИКА
Ако песник има икакву обавезу према друштву, то је да добро пише. Пошто је у мањини, он нема другог избора. Ако ту обавезу не испуни, пашће у заборав. Друштво, с друге стране, нема никаквих обавеза према песнику, написао је Јосиф Бродски, један од највећих песника и есејиста Русије у двадесетом веку.


Недавно је издавачка кућа "Русика" почела са подухватом – објављивањем Сабраних дела Јосифа Бродског. Изашао је први том, његова последња књига објављена за живота, "Туга и разум". Ова књига есеја објављена је неколико недеља пре песникове смрти, но он је, ипак, успео да у њу унесе завршне исправке. Бродски је Нобелову награду за књижевност добио 1987. и приликом додељивања, рекао: "Ако уметност и учи нечему (и самог песника, пре свега) – учи га изолованости људског живљења. Будући да је најстарија – и најдословнија – форма појединачног чина, она вољно или невољно стимулише у човеку управо његово осећање индивидуалности, јединствености, издвојености – преобраћа га из друштвене животиње у личност. Разне ствари можемо делити: хлеб, постељу, убеђења, вољену жену, али не можемо, на пример, песму Рајнера Марије Рилкеа".

Јосиф Александрович Бродски дете је Петрограда. Одрастао је, као јединац, у стану који је имао собу и по. Писао је о томе, касније: "То је било послератно доба и веома мало људи могло је себи да приушти више од једног детета. А нека деца нису чак могла себи да приуште живог оца или оца који је уз њих... Ми смо, заиста, имали среће, поготово када се узме у обзир да смо били Јевреји. Све троје смо преживели рат (кажем "све троје" јер сам се и ја родио пре рата, 1940); моји родитељи су, међутим, преживели и чистке". Иако изузетан у свему, због својих политичких опредељења, која никако нису могла бити уз тадашњу совјетску власт, 1963. Бродски бива изложен репресији КГБ. Оптужен је прво за "паразитизам", а затим је осуђен на прогонство и отеран на север. Ослобођен је пре истека казне и 1972. године принуђен да напусти Совјетски Савез.

Игра без судије

Чим је ступио на енглеско тло, Бродског су сачекала два водећа песника двадесетог века: Вистан Хју Одн и Стивен Спендер. Двадесет три године касније, Спендер је преминуо. Бродски је долетео у Британију. На аеродрому "Хитро", цариник га је питао за сврху посете: "Посао или задовољство?" Бродски одговара: "Где бисте сврстали сахрану?"

Већи део живота, Бродски је провео у Америци. Предавао је на Мичигенском универзитету. Студенти су веома волели његова предавања. Неколико његових есеја заправо су предавања која су забележили његови студенти. Године 1988, Бродски је дипломцима Универзитета Мичиген одржао говор на крају школске године. Између осталог рекао им је да је "живот игра са много правила, али без судије", саветовао им је да обогате свој речник, пошто "способност изражавања увек заостаје за искуством". Подсетио их је на стихове Роберта Фроста који каже да "живети у друштву значи опраштати" . На крају говора, Бродски је напоменуо и да "звезде о сили теже и усамљености знају више од нас, јер су оне – очи жудње".

Сам Бродски је препознавао "очи жудње" у језику, стиховима, али је замишљао да их и Муза мора имати. Музу је песник описивао цитирајући Баратинског, "као лице са посебним изразом". Сматрао је да Муза живи дуже и од песника и од песама самих и да је у најближој вези са оним што чини основу нашег бића – језиком.

Један град често се јављао Бродском у сновима . Била је то Венеција. Као младић, живећи у Русији из које није могао да изађе јер није имао пасош, Бродски је на поклон добио старе разгледнице Венеције из двадесетих година двадесетог века. Гледајући те старинске дописне карте боје сепије, планирао је да оде у тај град, изнајми у њему palazzo у коме ће вода бити готово у нивоу прозора, напише сонет о Венецији и потом испали себи у чело метак из малог браунинга. Касније, описујући ову епизоду, Бродски је говорио да је овај његов план добро ситуиран у времену, "јер у двадесетим годинама, свако од нас има право на – декаденцију".

Деца зла

Сваке зиме Бродски је путовао у Венецију и тамо проводио православне Божиће. Лутао је Венецијом у којој се вода у каналима љескала мутно и зелено и о овим данима написао и есејистичку прозу, можда најлепши есеј икада Венецији посвећен, "Водени жиг". Пошто је преминуо у Њујорку, тело Бродског пренели су на венецијанско гробље "Сан Микеле". По жељи песника.

Најбоља песникиња – пријатељица Бродског, у Русији је била нико други до – Ана Ахматова. (Бродски би се сигурно веома радо дружио са Цветајевом, да није извршила самоубиство на почетку Другог светског рата. За Цветајеву је Бродски тачно прорекао да ће бити највеће песничко откриће двадесетог века.) Ахматову је упознао када је већ била у познијим годинама, а Бродски сасвим млад. Но, везивала их је иста страст – литература. Сатима су разговарали о поезији у њеној дачи, близу Москве. Пре разговора, Ахматова је обома сипала пиће. Себи – вотку. Говорила је: "Двеста грама вотке, моја је мера".

Омиљени песник Јосифа Бродског био је Вистан Хју Одн, онај исти Одн који је писао бриљантне стихове и био ожењен Ериком Ман, кћерком Томаса Мана (по њој је Ерика Џонг и добила име – Ерика). Бродски је волео да цитира Однове стихове: "Деца којој је чињено зло и сама постају зла". Толико о последицама тоталитарних друштава по животе оних који имају несрећу да су на таквим просторима рођени.

Бродски је, такође, веома волео да путује. Неколико година пред смрт, посетио је и Београд. Тада је, у Југословенском драмском позоришту, његове преведене стихове говорио нико други до Стеван Раичковић. Они који су били у Југословенском драмском те ноћи, осетили су и да је та једна ноћ она због које је вредело живети и трпети све свакодневне баналије живота и ситне и неумољиве пакости историје, судбине или, укратко – људи.

Сам Бродски као да није имао илузија. Написао је да је "демократија кућа на пола пута између кошмара и утопије" и тврдио да је усамљеност трајно стање сваког мислећег бића на планети.

Најснажнија страст Бродског била је, ипак, поезија. Скривена између корица, и изван њих: у белим ноћима у Питеру (како Руси одмиља зову Петербург): "У то време град постаје волшебан, јер у два ујутру можете да читате или да пишете без лампе, а зграде, од којих су побегле сенке, и њихови кровови, оивичени златним рамовима, личе на крхки порцелан... Мостови почињу да се утапају, баш као да су острва делте одрешила руке и, ношена матицом, полако плове према Балтику. Тешко је заспати у таквим ноћима, зато што је сувише светло, и зато што је сваки сан безвредан у односу на стварност. У којој човек, као ни вода, не баца сенку".