Двоструки магистар на једном шалтеру

Једна Београђанка којој се, као и многим њеним суграђанима, стомак везује у чвор кад треба да иде на неки шалтер, добила је уговор за три минута на шалтеру „Инфостана” у Улици кнегиње Љубице у Београду.

Није могла да верује, па је наглас почела да хвали експедитивног момка који је тако брзо завршио посао, а његове колегинице су заграјале: „То је наша школа, наша школа!”

Тешко да је то баш њихова школа, пре ће бити да је америчка, јер је момак, Владимир Зујовић, шест година у Атланти студирао и на крају магистрирао менаџмент и психологију, успут се професионално бавио кошарком у више земаља света, да би се на крају вратио у домовину и завршио на – шалтеру.

Пардон, није завршио, ма какви, он на јесен уписује права јер мисли да ће тако најбоље допринети исправљању „кривих дрина” којих је овде напретек. Истовремено иде на часове гитаре, учи француски језик и у сваком погледу максимално ради на себи. И верује да његово време тек долази.

Владимир је знао шта хоће, а и имао је среће у животу. Кошарком је почео да се бави као десетогодишњак, а касније је био један од најбољих играча у Звезди.

Случајно су га видели неки менаџери из Америке и предложили његовим родитељима да оде тамо, игра кошарку и на основу тога добије плаћену школарину. Прихватили су, отишао је на Мерсер универзитет у Атланти и није се овде враћао читавих шест година, од 1998. до 2003.

Откуд менаџмент и психологија?– У Америци је другачији концепт школовања, они су практичнији него ми – објашњава Владимир. – Тамо менаџмент уопште не иде без психологије јер не можеш бити добар менаџер, а да не уђеш у психологију људи.

Не може свако да ради све, нити свако са сваким. Два запослена од којих је једног оставила жена, а други се тек оженио не могу да буду исто продуктивни. Одушевио сам се њиховим принципима, начином размишљања, самосвешћу…

Одрастао сам у западњачкој култури, али сам ипак задржао и нешто од нашег менталитета, баш као што ме је пре одласка саветовао мој кошаркашки ментор Мока Славнић.

Кад је завршио факултет, Владимир се нашао пред избором: да почне да ради или да настави с кошарком. Изабрао је ово друго и није се покајао – свуда је уживао. Први професионални уговор направио је са сарајевском Босном, после је потписао с Лукоил Академиком из Бугарске, онда је дошао период повреда и операција: препонских канала, дислокације лакта, шаке и стопала… Тога се нерадо сећа, али зато су уследиле две дивне године у Грчкој, а онда и три на Кипру.

– То ми је био један од најлепших периода у животу. Потписао сам уговор за чувени Паок, а то значи да је на свакој утакмици око 10.000 људи, цео Солун живи за тебе. Изгубио, добио, небитно, сви те подржавају – е због тога сам и почео да играм кошарку. А на Кипру воде прави западњачки живот, богата су земља, све им је сређено, под конац, нема превише фрке, буке... После сам једну сезону био у Пекингу, то је сасвим други свет, друга култура, све ме је фасцинирало. Последњу сезону играо сам у Работничком из Скопља. Тамо ми је део фамилије, па сам одлучио да једну годину будем с њима. И ту ми је било много лепо.

Могао је Владимир још мало да се бави кошарком, али било му је већ 33 године и крајње време да нешто почне да ради. Поздравио се са спортом да његово школовање не би пало у воду, дошао у Београд, ставио прст на чело и пола године размишљао шта је то чиме би он волео да се бави.

Определио се за правни факултет, али је пре тога требало обезбедити неки посао, што за некога ко долази из иностранства није нимало било лако. Буквално је „пао с неба”, морао је тек да упознаје људе, да шири мрежу познанстава, слао је свој си-ви на све стране, дошао и до директора „Инфостана” и рекао му да се, без обзира на своје образовање, не либи никаквог посла, па ни овог на шалтеру.

– Није ми то био проблем јер сам већ прошао ону фазу да путујем по свету и да ми се људи диве, а сада је дошло време да се гура и да се ствари стављају на своје место. Веома сам задовољан кад уговор могу да одрадим за три минута.

У радној књижици Владимира Зујовића не стоји магистар, него мастер – неће наши да му нострификују магистратуру. Неко време се борио против тога, али је дигао руке, каже да му је звање мање битно од тога да зна да ради то што ради. У његовим живим, веселим очима и озареном лицу нема ни најмање једа, може да се „учита” једино задовољство.

– Срећан сам што сам овде, не пада ми на памет да идем некуд ван земље. Јесте да је све хаотично, али зато имам мотивацију да то уредим и променим, а да бих у томе успео, морам прво да мењам себе. Пријатељи ми кажу да трошим превише енергије на овом шалтеру, нека, имам је колико и атомско језгро. Волим ову земљу, овај народ, мислим да имамо дух и шарм, неку специфичну снагу. Тек кад одете негде ван, видите колико је наше – наше.