Висока температура

БЕЗ УСТЕЗАЊА
Песницима се непрестано спочитава неактуелност поезије као медија који не одговара надолазећој епохи ’виртуализације’ у којој поезија тешко да има шта да тражи.

Међутим пракса, као по неком неписаном правилу, увек демантује такве страхове.

Јоргос Молескис (1946, песник и преводилац), један од најпознатијих кипарских песника у другој половини прошлога века, у својој једанаестој збирци песама Од мрвица из 2001 (само неки од наслова, "Пролазно пролеће" 1964, "Аутобиографија" 1972, "Песме 1980–1990 у шест књига") потврђује и својим примером да се савремена поезија ’отргла’ од секундарних и маргиналних тема и да се све више приближава оној антиципаторској улози која јој, да не претерамо, бар начелно и припада.

Тадићевски наслов (да цитирам Слободана Зубановића) упућује на мирну, непретенциозну поезију која у себи садржи један суптилан, али и упозоравајући тон.

Има нечег кавафијског код Молескиса. У песмама које обележавају "посртање речи" где се преплићу иронија и емоција апсолутно стоји она позната поетска максима, коју је изрекао Јоргос Сеферис говорећи да Кавафијеве песме "изазивају емоције кроз вакуум". За разлику од Кавафијеве, Молескисова поезија иде корак даље и тај поетски вакуум пробија, одлазећи у будућност где нас чекају ... фрагменти ненаписани и претећи као тајне књиге светих записа...

Молескисов, да тако кажем, обједињујући контекст најјасније се види и препознаје у постромантичарској песми "Песма младог месеца" (стр. 59). Екуменска порука у којој стоји да ...кроз нашу крв више тече Исток... сједињује и Христа и Мухамеда, али и Хомера, и Питагору, и Пијету и Партенон. На крају овог ланца је песник... који гради свет ни из чега и зна да само један папирус са једном Есхиловом трагедијом вреди колико и једна религија...

Али Молескис уме да буде и личан, да не кажем – интиман. То његово ’спуштање’ тона (да не кажем лопте!) изражава његов изоштрен осећај за наизглед мало и минорно које већ у следећем тренутку постаје велико и значајно. Рецимо, песма "Голотиња". ...Најлепше што сам спознао и најпотпуније било је увек наго... лепо тело има своју истину и кад га блате...

Молескис је најближи у песмама у којима доминира свакодневност живљења која, током песме, прелази у неминовност живљења. Најбољи пример, песма која ’затвара’ збирку "Наше мало место"(стр. 94). Она на најнепосреднији начин осликава кипарски, али и медитерански сензибилитет и судбину (fatum) у којима ...кише изненада долазе и одлазе, а остајемо суви и жедни... или још боље ...ветрови одасвуд дувају, али правац никако да нађемо...

Актуелност ове збирке најбоље потцртава наративност језика који је потпуно ослобођен јаких и високопарних речи. Међутим, највећа предност ове збирке је њена читљивост и рецептивност (наравно, и актуелност) које би требало да буду синоними за будућност поезије уопште.

Још нешто. Ово је први превод на српски језик овог кипарског песника. Неко ће можда рећи – кога интересује тако мала култура (читај: поезија), дајте нешто из француске, или енглеске, њих преводите. Кажем, у поезији нема малих или великих. Само добрих или лоших.

Марко Крстић

-----------------------------------------------------------

Ужарени свет

Ерупције, вулкани, тајфуни,
земљотреси, поплаве,
епидемије,
демографске експлозије,
доказ су да је свет још увек ужарена маса.

Сунце као вечна младост искушава младића,
а месец води у непознато.
Одмеравају снаге нови богови,
путници за свемир пакују своје кофере.

Да се не охлади свет и не нестанемо.

Наша непостојаност, несавршеност
допушта још једно стварање света,
још један прасак.

Има наде да се попуни
још једна страница
новим митом