Раскид с полицијско-инквизиторским судством

Нови Законик о кривичном поступку (ЗКП) покушај је радикалног раскида са идејом о полицијско-инквизиционом суду који се, на жалост, у Србији негује још од 1945. године, каже за „Политику” Миодраг Мајић, судија Апелационог суда у Београду и један од аутора поменутог законика. Судија је, како каже наш саговорник, код нас деценијама уназад посматран и обучаван као део тужилачко-полицијског апарата.

– Иако то многи данас неће признати и иако ће ме колеге критиковати то је, на жалост, тако. Суд је, у највећој мери, био само један део полуге целокупног апарата у којој су полиција, тужилаштво и суд на једној, а одбрана на другој страни. Ту је основна улога новог ЗКП-а. Тежња је да се суд отргне изван тог полицијско-тужилачког апарата и постави на независне основе. Зато је промена ЗКП-а био први нужни корак. Без њега, не може да се начини следећи, много тежи. А, то је да постепено почнемо да обучавамо младе генерације судија да раде на потпуно другим принципима од оних по којима су судије до сада радиле. Читаво наше образовање, и формално и неформално, у суштини је ишло у правцу судије који гравитира ка држави, који је заштитник државног интереса и који, уколико држава гони неку особу, трага за „истином” првенствено трагајући за истином о кривици. Фамозно начело „материјалне истине”, иако на први поглед тако не изгледа, представљало је само идеолошку основу таквог резоновања. То је велики „лом” и то ће најтеже бити спроведено. Између осталог, и отпори на које наилази ЗКП највећим делом односе се на поменуто питање. То одвајање судства од остатка државног апарата и стварање истински независне институције, у Србији никада није учињено – објашњава Мајић.

Тужилачка истрага, која је у јавности препозната као највећа новина у закону, према речима нашег саговорника, већ показује одређене резултате. Уз подсећање да је концепт тужилачке истраге био изузетно оспораван, Мајић наводи да је сасвим извесно да власт од њега неће одустати.

– Углавном су људи који су критиковали овај концепт, раније негодовали и због увођења споразума о признању кривичног дела. Данас, када је прошло извесно време, ово решење сматрају апсолутно прихватљивим. И склапање споразума о признању кривичног дела, као и тужилачка истрага, приказивано је као нешто што није примерено нашој култури и што никада неће заживети на нашим просторима… Испоставља се да сада, иоле озбиљном правнику, не пада на памет да споразум о признању кривичног дела треба избацити из нашег система. Поред тога, нови концепт, сасвим извесно, јасније указује на способности и неспособности носилаца правосудних функција. Биће све теже сакрити недовољно умеће у обављању тужилачког, бранилачког па и судијског посла, јер су дужности и одговорности постављене много јасније него до сада – каже један од аутора ЗКП-а.

Мајић објашњава да ЗКП-у, као и сваком другом инструменту, да би показао добре резултате треба дати време. Он наводи и да се не може очекивати да закон има добре резултате без промене оних који га примењују и уопште промене културе народа.

– Ако ми и даље у души будемо инквизитори и судије полицајци, ЗКП може да буде какав год хоћете, али ћемо га примењивати на погрешан начин. Ако људи тврде да их неко туче и малтретира у полицији или годинама држи у притвору у суду, значи да то није проблем закона, јер ниједан закон то не дозвољава, него оних који га примењују и друштва које то толерише. Иста је ситуација и са применом ЗКП-а у судовима. Паралелно са изменом ЗКП-а, морамо да радимо на промени свести судија. У Србији, као ни било где у свету није могуће променити свест преко ноћи – објашњава Мајић.

Иако је учествовао у изради одредаба законика, на питање да ли неке треба мењати, наш саговорник одговара потврдно:

– Сматрам да би требало кроз читав поступак, не само првостепени, него и другостепени, јасније одредити могућност суда да реагује по службеној дужности искључиво у корист одбране. Међутим, било каквим изменама ЗКП-а треба приступити промишљено, после озбиљног праћења његових резултата, а не брзоплето на основу личних утисака и уверења – завршава судија Апелационог суда.

-----------------------------------------------------------------------------

Једнак приступ, једнака права

Један од аргумената критичара новог ЗКП-а био је и да ће његовим ступањем на снагу правда бити достижна само богатима.

– То када се каже звучи прилично атрактивно. Исто као када бисмо рекли да се до сада утврђивала истина, а од сада неистина. Међутим, атрактивност оваквих изјава, најчешће је обрнуто пропорционална њиховој веродостојности. Ако говоримо о апсолутној равноправности богатих и сиромашних, наравно да тога нема. Као што тога нема ни у једној другој области. Међутим, не говоримо о томе када је реч о једнакости оружја странака у поступку. Једнакост оружја подразумева да ћемо сви имати једнак приступ суду и једнака права пред судом у изношењу својих доказа. Сиромашан, као и богат човек, мора да има једнако право да се чује пред судом, да презентује своје доказе и да суд цени његове доказе на исти начин као што ради са онима које је дало тужилаштво – објашњава Миодраг Мајић, судија Апелационог суда и један од аутора ЗКП-а.