Бразилски бунт против клишеа

– Многи Американци и Европљани данас желе да се преселе у Рио де Жанеиро или неки други бразилски град и да ту отпочну нови живот из снова. Они се поводе за клишеом да ће у Бразилу срести веселе дружељубиве топле људе, да се тамо пева, плеше самба и игра фудбал, да ће достићи слободу живљења. Мундијал је одлична прилика да се свет ослободи стереотипа о Бразилу. Није све у Бразилу мед и млеко, много тога је постигнуто, али много је сиромашних, неједнакости су велике, корупција раширена, има пуно насиља – каже за „Политику” Адријана Лизбоа, једна од најзначајнијих савремених бразилских књижевница, која ових дана у организацији издавачке куће „Клио”, борави у Београду. Рођена је у Рију, али из породичних разлога, због мужевљевог посла живи већ седам година у Денверу, Колорадо. Места у којима живе ликови у њеном последњем роману „Као гавран црно” преведеном и код нас, привремена су, променљива, несигурна.

Бразилски писци и раније су одскакали од генерације латиноамеричких класика, следбеника магичног реализма. Ви сте заокупљени миграцијама, вољним и насилним сеобама?

Моја најважнија тема којом се бавим у последња три романа је проналазак дома, дефиниција дома. Покушавам да одговорим на питања: да ли је дом ваша кућа коју могу однети поплаве или пожар, или је ваша породица ваш дом, или је то простор који ви сами у себи стварате и у коме се једино осећате као код куће. Та тема ме заокупља у моја три последња романа, ваљда и због тога што у Денверу радим и са избеглицама и што се свакодневно суочавам са њиховим преиспитивањима. Парадоксално је, што је људима који су избегли из рата и тортуре, лакше да нађу одговор него онима који се премештају у потрази за смислом, ненасилно, стицајем околности.

Како се понашају Бразилци који су емигрирали у Америку?

Многи од њих покушавају да забораве да су Бразилци. Стичу америчке партнере, америчку децу, америчке послове. Поносни су на своје корене једино када им неко похвално говори о самби и капоири, која је у основи борба расељених, изгнаника, избачених из својих кућа. То је можда стратегија преживљавања. После неког времена тешко је сачувати свој интегритет. Тешко је сањати на португалском, када осталих шеснаест часова свога дана подешаваш на енглеском језику, према америчким колегама на послу, америчким продавцима, поштару Мексиканцу који с тобом говори енглески, америчкој телевизији, радију...

Како су Бразилци престали да буду заљубљени у фудбал, и то баш сада када се цео свет концентрисао на почетак Мундијала у вашој земљи?

Управо је то нека врста унутрашње побуне против владајућих клишеа. У припреми за Мундијал потрошиле су се огромне паре. Немамо ни довољно болница ни школу у сваком селу, али су се зато градили стадиони и тамо где уопште нема фудбалских клубова. У Сао Паулу, на пример, изграђен је нови стадион, иако је могао да се преуреди већ постојећи. Све зато да би тим за који навија бивши председник Бразила Лула да Силва, добио свој дом. Сви нас гледају и ми хоћемо да кажемо како је Бразил слојевита земља, много тога је учињено на сузбијању сиромаштва, али остаје још дуг пут пред нама. Стадиони нису приоритет.

Па није крив фудбал за то?

Сетите се великих бразилских играча као што су Пеле или Гаринча. Њихова игра је била чиста уметност. Способност да се унапред види шта ће се десити, да се маштом и визијом превазиђе опасност, била је то игра у коју смо били заљубљени. Данас Пеле или Гаринча не би могли да играју. Сви су утренирани, физички јаки, фудбалери су постали скоро као роботи.

Недавно је откривено да је и садашња председница Бразила, Дилма Русеф била шпијунирана из Вашингтона. Едвард Сноуден би волео да добије азил у Бразилу. Да ли је антиамериканизам опет у успону. Латинска Америка је у њему увек предњачила?

Бразилци никад нису били толико антиамерички расположени као на пример Европљани. Кад дођем у Европу, прво што ме питају је како уопште могу да живим у Америци. Опет Бразилци, се распитују како би могли да ме посете, кад чују да живим у Денверу. Са растом средње класе, многи моји суграђани прве паре потроше на пут у Мајами или тако што одведу децу у Дизниленд. Узели смо оно најгоре из Америке, приклонили смо се њиховој потрошачкој грозници. То је нови империјализам, и њега спроводе мултинационалне корпорације то више није само америчка болест.

Какав нам живот нуде?

Они дефинишу шта је то срећа. Срећа је по њима, кад можеш да купујеш: нова кола, нову кућу, нови ајпед. У Америци срећем много пријатеља који се свесно одупиру оваквом рецепту за срећу. Не желе да му се подвргну. Путују старим колима, и не маре што ће их други гледати као „лузере”. У мом Бразилу много је већи број људи који се приклања прекомерном конзумеризму. Не би смели да стварамо стереотипе о Американцима, као ни о Бразилцима.