Мића од Недођије

Удар на Мићу је удар на један од стубова нашег образовања. И књижевности. Мића је члан Удружења књижевника Србије, податак који је новинарском небригом остао непознат јавности.

Инспирацију је добио још раних осамдесетих, када је будућим генерацијама оставио „Социологију самоуправљања”, дело које је незаслужено пало у заборав јер се показало да је Мића био испред свог времена и предвидео крах капитализма.

Као свестран човек, Мића се упутио у свет трагајући за новим научним хоризонтима и изворима инспирације. Ово искуство послужило му је касније као материјал за књигу „Бизнис као уметност живљења”, у којој је развио теорију о „густини живота”.

„Идеја која се крије иза теорије ’густине живота’ је: што дуже мушкарац или жена живе, већи је број значајних догађаја у њиховом животу”, објашњава аутор у тексту који је објављен у часопису „Фортуне” (Богатство). У тексту се Мића описује као „ренесансни човек”, настављач римског песника Хорација и традиције дуге 2.000 година оличене у идеји да „живот треба живети пуним плућима”.

Ова рецензија постављена је на сајт Мегатренда уз опаску да је амерички часопис за економију објавио „врло афирмативан приказ књиге”. Изостављен је само детаљ да је реч о плаћеном огласу (објављен у рубрици „special advertising section”).

Што значи да је Мића платио да неко (он сам?) уочи ту блискост између њега и Хорација. У тексту још пише: „Оригиналност садржаја књиге огледа се у њеном формату (!)” и помиње се аутобиографска нарација Јовановића који се представља као „Рон Кирк из Недођије – како аутор одмила зове своју земљу”.

На корицама је „ролс ројс” и име аутора – Мића Јовановић де Божинофф. Ово име налази се и на етикети винске боце, уз апелацију „cru bourgeois” (вина која се праве у замковима у околини Бордоа) и фотографију Мегатренда на којој пише „дворац де Божинофф”.

Није јасно да ли је Мића стекао племићко порекло у родном Књажевцу, или је инспирацију за име добио од браће Богданов (Богданофф). Мића, наиме, већ годинама ради на европским интеграцијама и међународној сарадњи доводећи свет у Србију, због чега му је 2007. године уручено признање „Најевропљанин” у организацији Европског покрета и Прве европске куће.

Ум царује, зна Мића, тако је уосталом и насловио књигу о историјату Мегатренда. Удружење књижевника Србије је неизоставно имало у виду ово дело када га је примило у своје редове.

Писац књиге „Интеркултурни изазови глобализације” добио је 2006. године награду за трајни допринос култури Београда „Златни беочуг”, чији је један од твораца Васко Попа.

Сачекајмо да пуна истина о Мићиним научним дометима некако изађе на видело. За то ће се можда побринути Влада Србије.