Докторат и друге приче

Последњих десетак дана успавану српску политичку јавност разбудило је неколико неочекиваних афера које су отвориле различита питања, али ће по свему судећи имати сличне последице. Прву је изазвало писмо групе младих српских научника у Великој Британији који сумњају да је докторат функционера Владе Србије, одбрањен на водећем приватном универзитету, заправо плагијат. Другу аферу су изазвале примедбе београдске мисије Оебса на цензуру у Србији које су наишле на оштру реакцију владе и премијера и жучну полемику у коју су се укључили амбасадори САД и ЕУ у Србији. Отворена полемика дипломата с владом, сама по себи, говори да се догађа нешто необично у односима између Србије и ових земаља. И док прва афера може, али и не мора, имати везе са спољном политиком, друга упозорава да ће Србији бити потребно много вештине и среће да би избегла да је сплет унутрашњих и спољних околности не увуче у озбиљне проблеме.

Да пођемо од прве. Не улазећи у расправу коју је изазвала у парламенту и у јавности, афера „докторат” има најмање две последице. Прве су политичке, јер је њен предмет министар у влади и најближи сарадник њеног председника, а сличне афере у Немачкој и Мађарској су недавно изазвале и смене на врху тих земаља. Друго, из онога што се могло прочитати у новинама и видети на интернету, ни ментор, а изгледа ни универзитет нису свој посао обавили како треба (студенти често праве пропусте ове врсте и на ментору је да их доведе до рада подобног за одбрану).

И ту ћемо оставити ту причу због тога што је читав случај добио политичке размере и, ма како да се заврши, оставиће хипотеку на његовим учесницима. Много озбиљније последице може имати спор између председника владе и западних дипломата, јер Србију у наредним месецима очекују отварање првих поглавља у преговорима са ЕУ, замршена ситуација на Косову која доводи у питање и Бриселски споразум, донаторска конференција, председавање Оебсом и још много тога.

У томе јој међународно окружење неће ићи на руку. Ако смо, све до скоро, украјинску кризу посматрали са сигурне удаљености, њене последице су у међувремену стигле и до нас. Најпре се поставило питање да ли ће Србија заузети страну у овом спору, што се од ње очекује као од кандидата за чланство у ЕУ, али не као од земље чија енергетска безбедност и још много шта зависи од Русије. На почетку је изгледало да ће ЕУ имати разумевања за неутралност Србије, али најновији развој догађаја говори да можда и неће бити тако. Европска унија и САД су принудиле Бугарску да обустави радове на „Јужном току” и тиме су мање погодиле Русију (где многи ионако сумњају у његову исплативост) него Бугарску, Србију и остале земље које су рачунале на овај гасовод. За Србију то значи да ће остати без пројекта у који је уложила много, који би запослио њену грађевинску и машинску индустрију, повећао енергетску безбедност и донео приходе од транзита руског природног гаса. Ако се криза између Русије и Запада ускоро не заврши, а вероватно неће, Србија ће морати да размишља о алтернативама које имају и политичку и економску цену, јер ни један европски пројект гасовода, па ни „Јужни коридор”, немају Србију у виду. Не би требало искључити ни могућност да ће после овог потеза САД покушати још више да истисну Русију из Европе и са Балкана, а неће имати разумевања ни за Бугарску, али ни за Србију и све оне који мисле да без Русије нема стабилности на Балкану.

Српски политичари у таквој ситуацији реагују инстинктивно позивајући се на Титову политику за време хладног рата и традицију несврставања, али губе из вида да је време хладног рата прошло, да су данашњи сукоби Русије и Запада другачији од некадашњих и да Србија и земље у окружењу немају ни величину ни снагу Југославије. Старе европске неутралне земље то добро разумеју па ни Шведска ни Финска себе више не сматрају неутралним и све чешће се у међународним кризама сврставају уз ЕУ и САД, због чега ће Србија све теже моћи да се заклања иза неутралне позиције. Повољна околност за њу је можда то што и неке веће европске земље не желе да се потпуно сврставају у сукобу САД и Русије око Украјине страхујући да би управо Европа из њега могла изаћи као највећи губитник. У Србији, али не само у њој, многи верују да ће најснажнија европска земља – Немачка одиграти главну улогу у настојањима ЕУ да избегне такву судбину. Немачка је била највећи добитник краја хладног рата, а данашњу снагу умногоме дугује блиским односима са Русијом, па би и у случају даљег заоштравања између САД и Русије имала много тога да изгуби. Отуда, вероватно, долази и јак мотив српског премијера да се приближавањем Немачкој Србија сврста уз ЕУ и избегне да буде дубље увучена у спорове на које не може имати никаквог утицаја.

Најновије афере у Србији због тога могу бити и знак, да је „медени месец” у односима актуелне српске владе и Запада прошао, и упозорење да ће њени потези убудуће бити под лупом и санкционисани исто онако као што је то био случај са свим српским владама у не тако давној прошлости. Остаје, ипак, питање да ли су разлог за то односи са Русијом, Немачком или и с једном и с другом.

Професор Факултета политичких наука