Одбрана личне зоне

Гост прве вечери овогодишњег фестивала „Крокодил”, шестог по реду, био је Александар Хемон, босанскохерцеговачки писац који живи у Америци. Хемон је читао прозни есеј из свог новог дела исповедне прозе „Књига мојих живота”, која је објављена у БиХ, а ускоро ће бити штампана и у Србији. Александар Хемон одрастао је у Сарајеву, које је напустио јануара 1992. године. Његов роман „Пројекат Лазарус” ушао је у ужи избор за највишу националну америчку књижевну награду, као и признање критике. Хемон је био добитник Гугенхајмове стипендије, а добио је награду „Хартленд”, коју додељује „Чикаго трибјун”. Колумне објављује у „Њујорк тајмсу”, „Њујоркеру”, „Есквајеру”, сарајевском магазину „БХ дани”.

Када сте почели да пишете на енглеском језику да ли је то био и тренутак превредновања вашег дотадашњег искуства?

Било је то више везано за чињеницу да ћу остати да живим у Америци. Почео сам да пишем на енглеском у доба рата у Босни и Херцеговини и тада ми се чинило да ћу морати да изаберем између матерњег језика и енглеског. Међутим, наставио сам да пишем на оба језика. Превредновање је било остварено у језику, али је било везано и за велику трауму која је задесила Босну. Та траума нас је приморала да изнова вреднујемо многе ствари, почев од пријатељстава, преко односа према књижевности, до властите одговорности.

На Балкану су језик и идентитет ствар етничке припадности, стари повод за сукобе?

Дељење српскохрватског или хрватскосрпског последица је политичког раскола. Тај језик био је инструмент грађења заједништва, братства и јединства, али сви ми који смо га учили у школама говорили смо српскохрватски и локалне дијалекте. У дијаспори, ако упознам некога за кога не знам који су му идеолошки или политички ставови, или како је преживео ратове на тлу бивше Југославије, обично кажем – наш језик, да бисмо остварили комуникацију. Вишејезичност не умањује аутентичност идентитета.

Како проширити границе схватања људског идентитета тамо где постоје стереотипи?

Образовањем које није засновано на принципу националног, већ личног суверенитета. У Србији или Хрватској, лични идентитет инфериоран је у односу на национални идентитет. Међутим, демократија је заснована на принципу личног суверенитета. Овде се гласа за листе, а не за појединце, нема појединачних политичких програма.

Једно од кључних питања ваше прозе, као и колумни које пишете, јесте морални континуитет, проблем сећања?

Стабилно друштво, у којем се вреднује лични суверенитет, омогућава нам да свој живот организујемо око нечега што је можда илузија, али што може да постане стварност. То је илузија моралног, етичког и психолошког континуитета. Генерација мојих родитеља је југоносталгична, не због идеологије, већ због тога што су живели неких педесетак година у ситуацији између ратова, у којој је такав континуитет био могућ. Тада се сматрало да када нешто градиш – постајеш људско биће. Онда је такав континуитет од неколико деценија био разбијен ратом, што је довело до тога да неки поштени и добри људи постану злочинци. Моја је идеја да буду избегнуте околности које омогућавају људима да се преокрену. Ако смо добри људи сада, да наставимо да будемо добри докле год можемо. Да сам био у рату, не знам шта бих радио, волим да мислим да бих био добар.

Одбрана личне зоне у односу на колективно је, такође, ваша тема?

Волим да мислим да делујем у традицији књижевности којој је припадао и Данило Киш, традицији светске књижевности која омогућава причање приповести о другим људима.

О ратном страдању Сарајева слушали сте из Чикага. Како сада видите свој родни град?

У Сарајеву је увек боља ситуација него у другим деловима Босне и Херцеговине. Тако је било и пре поплава. У Сарајево се не враћам да бих се сусрео са првом младошћу, то сам превазишао, већ да бих видео реални град у којем има и ружних ствари. Занима ме шта ће бити са свим тим, из личне, моралне и људске одговорности. И због чињенице што сам добрим делом формиран као човек и као писац у контексту Сарајева и Босне и Херцеговине.

Пишете и о етичком јазу између људи који су на власти и обичних људи у БиХ. Да ли то може да се каже и вашу другу домовину, за Америку?

Мислим да људи имају добре и лоше потенцијале када се роде. У стабилном друштву, које се брине о својим грађанима, устаљују се те добре људске особине. Моје искуство са Босном и Херцеговином говори о томе да упркос рату има пуно добрих људи који никако да остваре потенцијале своје доброте. У Америци су расколи више класни, а не етно-национални. Оно што у Америци постоји делом је пропаганда, а делом неопходна утопија, замишљање државе као простора у којем сви имају право да остваре своје могућности. Реално то није увек тако. Али постоји идеја којој можемо да се окренемо.

Изнели сте и парадокс да ти добри људи у Босни гласају за злочинце како би сачували сопствену доброту?

То је парадокс ограниченог друштва: људи штите своје аутономне зоне. Моји пријатељи у Сарајеву, који се баве креативним пословима оперишу у ограђеним зонама. Изван тога се прибојавају. То је врло различито од ситуације у некој демократији где је комплетно друштво једна зона. Где постоји компромис, и где се упркос политичким разликама гради заједнички интерес. Друштво које функционише на основу аутономних зона, губи јавни простор, у њему опада квалитет штампе, уобичајене су свађе и говор мржње.

Играте фудбал, пишете о фудбалу као о нечему што је и више од игре, за кога ћете навијати на овом Светском првенству?

И фудбал може да се дефинише као јавни простор. Уђемо у њега и поштујемо друге личне суверенитете, делујемо ка заједничком интересу. Играмо да бисмо се дружили и да бисмо се опет вратили на терен. То се уклапа у начин на који размишљам о свим стварима које волим. Навијаћу за БиХ, мада ми је драга и репрезентација Уругваја.

----------------------------------------------

Принцип је био компликована личност

Личност Гаврила Принципа је „лакмус папир” за све који размишљају о Првом светском рату. Како га ви видите?

Свестан сам симболичке вредности Принципа, преговора и сукоба везаних за његово име. Гаврило Принцип био је компликована личност, младић који је имао позитивни, револуционарни, занос. Али то не значи да истовремено није био и убица. Мислим да је делимично био тако мотивисан, а делом манипулацијама тајних служби. Није био у ситуацији да доноси исправне етичке, политичке и историјске одлуке. Са ове дистанце видимо га као симбол. У контексту ове наше приче, његов је лични суверенитет елиминисан. Мени је као писцу много занимљивија та збуњена и сложена личност младића који није знао тачно шта ради. Не морам да закључим шта је он то био, занимљивије ми је да размишљам шта је могао да буде.