А ММФ-a нема

Права буџетска потрошња, после шестомесечног привременог финансирања, управо почиње. Нема министарства из ког се не најављују исплате свега обећаног. Па и више од онога у предизборној трци. И за то се влада, за ову годину, добро постарала. Планирала је текуће расходе од 524,8 милијарди динара.
Ова сума је, истина, за 3,5 милијарди динара или 0,7 одсто мања од првобитно предложеног буџета, али је за свих 88,5 милијарди, или четвртину, већа од износа потрошеног током 2006.
Шта то говори?

Ова влада, свеједно из којих разлога, можда и услед недовољног времена за нове рачунице или неспремности за другачије фискалне политике, определила се за буџет широке руке. О томе најбоље сведочи чињеница да је удео текућих буџетских расхода у националном колачу порастао са лањских 20,5 на 21,6 одсто. Некаквом стратегијом развоја, коју је усвојила претходна влада, било је планирано да се овогодишњи трошкови републичке касе умање 0,4 одсто. Уместо кресања трошкова имамо раст издатака. У динарима око 36 милијарди.

Стручњаци окупљени у редакцији билтена Макроекономске анализе и трендови тврде, а са њиховим ставовима се у потпуности слаже и стални представник ММФ-а у Србији Харалд Хиршхофер, да са оваквом расипном буџетском политиком, по инерцији, можемо изгурати ову годину без већих ломова, али идућу – без озбиљних рестрикција, не само у погледу високих плата у државним службама, нема шанси да се опстане. Прете нам на средњи рок озбиљни ломови. Не само у вођењу текуће економске политике, већ и нечега што се зове блиска будућност – од три до пет година.

Ову годину, због дуготрајних постизборних договора, економисти су већ прогласили изгубљеном. У привредном смислу. И идућа је опасно угрожена садашњом експанзивном буџетском политиком, због које, како тврде економисти без страначког ангажмана, нема развоја. Исисавањем све већег дела бруто домаћег производа за јавну потрошњу, у којој највише пара оде за плате државних радника и чиновника, смањује се расположиви удео за инвестиције. Пошто своје акумулације немамо, принуђени смо да је увозимо и за њу, наравно, дебело платимо. Али, проблем није само цена позајмљеног новца, већ и она која се формира код наше куће. Због раскалашне буџетске политике, НБС, водећи рачуна о политици цена и здрављу националне валуте, мора отпочети са поскупљењима кредита. Тиме ће се успорити привредни раст, без кога, опет, нема већег броја радних места и увећања националног колача.

Пошто ММФ-а као надзорног органа нема, протагонисти наше економске политике почели су да се понашају попут ђака када им учитељица на тренутак изађе из учионице. Праве разне несташлуке, иако знају да то није добро и да ће због тога бити укорени, па и кажњени.

Наш проблем је што ће казну за неодмерену и непримерено високу јавну потрошњу платити садашње генерације и генерације које долазе смањеним шансама да се запосле и да од свог рада колико-толико цивилизовано живе. О развојној функцији буџета – неком другом приликом.