Ко може да одбрани Багдад од џихадиста?

Усаглашено деловање два архинепријатеља, САД и Ирана, до јуче је било незамисливо, али се такав сценарио, сва је прилика, сада увелико разматра у обе државе. Земље које готово у свему имају супротстављене интересе приближио је заједнички противник – побуњеничка сунитска група која је у Ираку већ заузела велики део територије и прети да заузме и престоницу Багдад.

Амерички државни секретар Џон Кери изјавио је јуче, преносе светски медији, да САД разматрају могућност сарадње са Ираном. Циљ им је заједнички – помоћ ирачкој влади и војсци које не успевају да зауставе нападе милитантне групе Исламска држава Ирака и Леванта (Идил).

Неименовани амерички званичник открио је Би-Би-Сију да Вашингтон размишља да ступи у директну везу са Ираном. Стигла је потом вест да би америчке и иранске дипломате могле да о овоме разговарају већ ове седмице, и то на маргинама преговора о иранском нуклеарном програму, који су јуче настављени у Бечу. Иран треба да се одрекне даљег развоја овог програма у замену за укидање међународних санкција. Тамошњи председник Хасан Рoхани не искључује сарадњу са Американцима.

„Можемо да размислимо о томе ако видимо да Америка почиње да се супротставља терористичким групама у Ираку и другде”, казао је Рoхани на недељној конференцији за новинаре.

Амерички званичници ће можда, како преноси Танјуг, да разговарају са Ираном о безбедносној кризи у Ираку на маргинама преговора о нуклеарном програму ове седмице у Бечу, али Вашингтон искључује могућност заједничке војне акције у Ираку са дугогодишњим противником Техераном, саопштио је јуче Пентагон. „Апсолутно не постоји намера и нема плана о координацији војних активности САД и Ирана. Не постоје планови о консултацијама са Ираном о војним активностима у Ираку”, рекао је портпарол Пентагона Џон Кирби

новинарима

Како борци Идила буду напредовали, тако ће ад хок савезништво између САД и Ирана бити све изгледније. САД не жели да Идил дестабилизује земљу, а посебно не да дође до југа Ирака, јер би угрозио тамошњу производњу и извоз нафте.

Шиитска теократија у Техерану никако не би да падне њој наклоњена доминантно шиитска влада премијера Нурија eл Маликија. Према неким извештајима, Иран је у Ирак већ послао припаднике своје гарде, који треба да се боре на страни ирачке војске и шиитских милиција, мада званични Техеран ово демантује. Иран настоји да заузда Идил, који би после Сирије и Ирака, своје деловање могао да прошири и на Иран.

Шеф Беле куће Барак Обама је казао да у Ирак неће послати трупе које је повукао пре три године, али да размишља о слању бомбардера као и беспилотних летелица (дронова). Као помоћ Ирачанима, у Персијски залив прво су стигли амерички носач авиона и два ратна брода, да би тамо јуче допловио и брод „Меса верде” са 550 маринаца.

Ако САД и Иран заједно крену у борбу против сунитских терориста, показаће се да се граница између пријатеља и непријатеља у геополитичком надмудривању лако брише. Колико у другом рату на Блиском истоку, оном у Сирији, Вашингтон је подржавао управо поменути Идил, који се борио против режима председника Башара ел Асада, да би се онда преселио у Ирак. САД у Сирији подржавају милитанте повезане са Ал Каидом, терористичком организацијом против које истовремено воде рат, између осталог, и у Авганистану, Пакистану и Јемену.

Ирак и Иран били су непријатељи све док су у Багдаду владали Садам Хусеин и његова сунитска мањина. После америчке инвазије и свргавања Садама Хусеина 2003, на власт у Багдаду долазе шиити, са којима Иран, шиитска теократија, успоставља најближе односе.

Коначно, Вашингтон и Техеран, од блиских партнера за време проамеричког Мухамеда Резе Пахлавија, постали су архинепријатељи, када је поменути шах свргнут током Исламске револуције 1979. Односе је додатно погоршао упад иранских студената у америчку амбасаду и задржавање америчких дипломата као талаца 444 дана. Вашингтон је за овај инцидент оптужио нову исламистичку владу у Техерану.

Линија између две престонице није прорадила између осталог и због тога што је председник Џорџ Буш 2002. назвао Иран, заједно са Ираком под Садамом Хусеином и Северном Корејом, „осовином зла” и због тога што је тадашњи председник Ирана Махмуд Ахмадинежад 2005. изјавио да је холокауст измишљен, а 11. септембар масло Вашингтона.

Ипак, после прошлогодишњег доласка Хасана Роханија на место иранског председника, САД и Иран су започели преговоре о нуклеарном програму Техерана, а лидери две земље, Обама и Рохани, чули су се телефоном. Ирачка криза изгледа као још једна прилика за отопљавање односа, али то неће бити лако, између осталог, и због тога што САД морају да мисле на савезнике на Блиском истоку, од којих су многи жестоки ривали шиитске теократије. Америка тражи решење за Ирак, али не сме да угрози односе са Израелом и Саудијском Арабијом, које се мрште на сваки наговештај измирења САД и Ирана. Дипломатска акробација Беле куће и домашај до Техерана зато нису нимало лаки. Обама још мора да одговори на питање шта су њему непријатељи (Иран) његових непријатеља (Идил). У међувремену му је стигла подршка одакле се најмање надао. Републикански сенатор Линдси Грејам, љути критичар садашње администрације, подржао је пружање руке Техерану:

„Зашто смо сарађивали са Стаљином? Зато што није био толико лош као Хитлер. Иранци могу да помогну да Багдад не падне”, изјавио је Грејам, гостујући на Си-Ен-Ену.

Иран је ирачки сусед и савезник и, ако је веровати извештајима са терена, већ је на са својим снагама на ирачком тлу. То охрабрује САД да сарађују овом земљом и тако спрече да она у Ираку постане још утицајнија.

Истина, сада ће морати да убеде Саудијску Арабију и Израел да попуштање у затегнутим односима не значи и попуштање у преговорима у Бечу. Ријад и Тел Авив ће извршити велики притисак на Вашингтон да не попусти у вези с иранским нуклеарним програмом, који, по њима, значи стварање иранске нуклеарне бомбе усмерене баш ка њиховим територијама.