Ko može da odbrani Bagdad od džihadista?

Usaglašeno delovanje dva arhineprijatelja, SAD i Irana, do juče je bilo nezamislivo, ali se takav scenario, sva je prilika, sada uveliko razmatra u obe države. Zemlje koje gotovo u svemu imaju suprotstavljene interese približio je zajednički protivnik – pobunjenička sunitska grupa koja je u Iraku već zauzela veliki deo teritorije i preti da zauzme i prestonicu Bagdad.

Američki državni sekretar Džon Keri izjavio je juče, prenose svetski mediji, da SAD razmatraju mogućnost saradnje sa Iranom. Cilj im je zajednički – pomoć iračkoj vladi i vojsci koje ne uspevaju da zaustave napade militantne grupe Islamska država Iraka i Levanta (Idil).

Neimenovani američki zvaničnik otkrio je Bi-Bi-Siju da Vašington razmišlja da stupi u direktnu vezu sa Iranom. Stigla je potom vest da bi američke i iranske diplomate mogle da o ovome razgovaraju već ove sedmice, i to na marginama pregovora o iranskom nuklearnom programu, koji su juče nastavljeni u Beču. Iran treba da se odrekne daljeg razvoja ovog programa u zamenu za ukidanje međunarodnih sankcija. Tamošnji predsednik Hasan Rohani ne isključuje saradnju sa Amerikancima.

„Možemo da razmislimo o tome ako vidimo da Amerika počinje da se suprotstavlja terorističkim grupama u Iraku i drugde”, kazao je Rohani na nedeljnoj konferenciji za novinare.

Američki zvaničnici će možda, kako prenosi Tanjug, da razgovaraju sa Iranom o bezbednosnoj krizi u Iraku na marginama pregovora o nuklearnom programu ove sedmice u Beču, ali Vašington isključuje mogućnost zajedničke vojne akcije u Iraku sa dugogodišnjim protivnikom Teheranom, saopštio je juče Pentagon. „Apsolutno ne postoji namera i nema plana o koordinaciji vojnih aktivnosti SAD i Irana. Ne postoje planovi o konsultacijama sa Iranom o vojnim aktivnostima u Iraku”, rekao je portparol Pentagona Džon Kirbi

novinarima

Kako borci Idila budu napredovali, tako će ad hok savezništvo između SAD i Irana biti sve izglednije. SAD ne želi da Idil destabilizuje zemlju, a posebno ne da dođe do juga Iraka, jer bi ugrozio tamošnju proizvodnju i izvoz nafte.

Šiitska teokratija u Teheranu nikako ne bi da padne njoj naklonjena dominantno šiitska vlada premijera Nurija el Malikija. Prema nekim izveštajima, Iran je u Irak već poslao pripadnike svoje garde, koji treba da se bore na strani iračke vojske i šiitskih milicija, mada zvanični Teheran ovo demantuje. Iran nastoji da zauzda Idil, koji bi posle Sirije i Iraka, svoje delovanje mogao da proširi i na Iran.

Šef Bele kuće Barak Obama je kazao da u Irak neće poslati trupe koje je povukao pre tri godine, ali da razmišlja o slanju bombardera kao i bespilotnih letelica (dronova). Kao pomoć Iračanima, u Persijski zaliv prvo su stigli američki nosač aviona i dva ratna broda, da bi tamo juče doplovio i brod „Mesa verde” sa 550 marinaca.

Ako SAD i Iran zajedno krenu u borbu protiv sunitskih terorista, pokazaće se da se granica između prijatelja i neprijatelja u geopolitičkom nadmudrivanju lako briše. Koliko u drugom ratu na Bliskom istoku, onom u Siriji, Vašington je podržavao upravo pomenuti Idil, koji se borio protiv režima predsednika Bašara el Asada, da bi se onda preselio u Irak. SAD u Siriji podržavaju militante povezane sa Al Kaidom, terorističkom organizacijom protiv koje istovremeno vode rat, između ostalog, i u Avganistanu, Pakistanu i Jemenu.

Irak i Iran bili su neprijatelji sve dok su u Bagdadu vladali Sadam Husein i njegova sunitska manjina. Posle američke invazije i svrgavanja Sadama Huseina 2003, na vlast u Bagdadu dolaze šiiti, sa kojima Iran, šiitska teokratija, uspostavlja najbliže odnose.

Konačno, Vašington i Teheran, od bliskih partnera za vreme proameričkog Muhameda Reze Pahlavija, postali su arhineprijatelji, kada je pomenuti šah svrgnut tokom Islamske revolucije 1979. Odnose je dodatno pogoršao upad iranskih studenata u američku ambasadu i zadržavanje američkih diplomata kao talaca 444 dana. Vašington je za ovaj incident optužio novu islamističku vladu u Teheranu.

Linija između dve prestonice nije proradila između ostalog i zbog toga što je predsednik Džordž Buš 2002. nazvao Iran, zajedno sa Irakom pod Sadamom Huseinom i Severnom Korejom, „osovinom zla” i zbog toga što je tadašnji predsednik Irana Mahmud Ahmadinežad 2005. izjavio da je holokaust izmišljen, a 11. septembar maslo Vašingtona.

Ipak, posle prošlogodišnjeg dolaska Hasana Rohanija na mesto iranskog predsednika, SAD i Iran su započeli pregovore o nuklearnom programu Teherana, a lideri dve zemlje, Obama i Rohani, čuli su se telefonom. Iračka kriza izgleda kao još jedna prilika za otopljavanje odnosa, ali to neće biti lako, između ostalog, i zbog toga što SAD moraju da misle na saveznike na Bliskom istoku, od kojih su mnogi žestoki rivali šiitske teokratije. Amerika traži rešenje za Irak, ali ne sme da ugrozi odnose sa Izraelom i Saudijskom Arabijom, koje se mršte na svaki nagoveštaj izmirenja SAD i Irana. Diplomatska akrobacija Bele kuće i domašaj do Teherana zato nisu nimalo laki. Obama još mora da odgovori na pitanje šta su njemu neprijatelji (Iran) njegovih neprijatelja (Idil). U međuvremenu mu je stigla podrška odakle se najmanje nadao. Republikanski senator Lindsi Grejam, ljuti kritičar sadašnje administracije, podržao je pružanje ruke Teheranu:

„Zašto smo sarađivali sa Staljinom? Zato što nije bio toliko loš kao Hitler. Iranci mogu da pomognu da Bagdad ne padne”, izjavio je Grejam, gostujući na Si-En-Enu.

Iran je irački sused i saveznik i, ako je verovati izveštajima sa terena, već je na sa svojim snagama na iračkom tlu. To ohrabruje SAD da sarađuju ovom zemljom i tako spreče da ona u Iraku postane još uticajnija.

Istina, sada će morati da ubede Saudijsku Arabiju i Izrael da popuštanje u zategnutim odnosima ne znači i popuštanje u pregovorima u Beču. Rijad i Tel Aviv će izvršiti veliki pritisak na Vašington da ne popusti u vezi s iranskim nuklearnim programom, koji, po njima, znači stvaranje iranske nuklearne bombe usmerene baš ka njihovim teritorijama.