Логика приватизације

Шта сте тражили, то сте и добили - прокоментарисао је Ивица Дачић аферу око приватног Мегатренд универзитета –xтели сте приватну својину и сад имате приватне факултете. Додуше, и наш бивши министар просвете ради на том факултету, па је могао изблиза да зна шта је добијено, али се на то није обраћала пажња до откривања да ректор и власник Мегатренда Мића Јовановић има спорне докторате. Левом СПС-у ни 15 година није био довољан период да престане с вајкањем како су они левичари, али им се не да да воде леву политику. „Ми бисмо, али ви нећете”,могао би да будењихов мото и због тога већ годинама морају да се злопате по неолибералним владама које послују под девизом –приватни власник је увек бољи.

Није се ништа у том смислу променило ни с последњом владом, осим што је она најавила још снажније „јачање приватног сектора”. Проблем је можда што приватници не доносе само „ефикасност”, већ и жељу за монополом и профитом, а посебно жељу за лаким профитом. Из њихове перспективе, ништа спорно, једино што се друштво у бољим државама организује тако да тај профит не може да се стиче политичким везама и монополом, већ успехом на тржишту. До лаког профита не стиже се, међутим, само тако што се нешто може продавати скупље због монополског положаја, него и због тога што се може продавати јефтиније, већем броју људи, а трошак ове јефтиноће пребацити на све остале. Такви су били профити од јефтиних кредита који се дају свима шаком и капом, али се, касније када ови то не могу да враћају, све наплати од државе.

Бесконачни су начини да се злоупотребом јавног сектора дође до лаког новца. И приватници, по правилу, немају ништа против ниједног од тих начина. Зашто се мучити на тржишту, под једнаким условима, када се могу услови прилагодити себи, истиснути други, а онда убирати профит на сличан начин како то ради држава – узимати од свих, а приватизовати профит. Замислите једног пекара који би био једини на тржишту, давао хлеб свима, а касније цену хлеба, довољно увећану, наплаћивао од државе, и још имао уговор с државом да, уколико му она одузме тај ексклузивни посао, мора да плати велику одштету? Ко не би пословао на таквом „тржишту”? Па ипак, ми већ годинама имамо такве ,,пекаре” – „Бусплус” у Београду, на пример, изгледа ради баш по овом систему. Најављено преиспитивање оваквих уговора у ствари уопште не помиње овај привилеговани положај, него само проблематичну ефикасност или историју.

Логика приватизације због оваквих случајева нимало не губи дах. А логичари приватизације имају увек спремне аргументе –приватни власник је увек бољи.Када се, међутим,помену бројна успешна предузећа по свету, на пример у Норвешкој, додаје се:,,Е, нисмо ми Норвешка”. Тако се неолиберална економија, од система који почива нанеком универзалном правилу, показује као локална логика смишљена само за друштва неспособна да брину о својим заједничким пословима. Да све не остаје само на речима, ових дана се показује у Крагујевцу, где је најављена приватизација комуналних предузећа. „Чистоћа” и „Зеленило”, ако приватизација прође, биће монополска приватна предузећа, која ће се махом финансирати из буџета. А грађани ће имати прилику да провере да ли се тиме штеди и побољшава услуга.

Међутим, приватизације комуналних предузећа нису ништа ново и не дешавају се први пут у земљи која је међу последњимаушла у воз транзиције каква је Србија. У Будимпешти су најпре приватизовали водовод, па су онда платили три пута више да га врате у државну својину. Слично је било у Паризу. Комунална предузећа изгледа нису ту да праве профит за приватне власнике, а ако га праве, то се по правилу дешава на рачун повећаних цена и смањења квалитета услуга.

Ни пут у ЕУ, иако се често тврди другачије, у ствари нема обавезно везе са приватизацијом. Словенија, која је већ годинама у ЕУ, практично нема приватне факултете. Уосталом, ако су, као што се каже, у Европи приватни факултети бољи од државних, а и државна предузећа су им боља него наша, можда није проблем у власништву, него у нечем другом?