Logika privatizacije

Šta ste tražili, to ste i dobili - prokomentarisao je Ivica Dačić aferu oko privatnog Megatrend univerziteta –xteli ste privatnu svojinu i sad imate privatne fakultete. Doduše, i naš bivši ministar prosvete radi na tom fakultetu, pa je mogao izbliza da zna šta je dobijeno, ali se na to nije obraćala pažnja do otkrivanja da rektor i vlasnik Megatrenda Mića Jovanović ima sporne doktorate. Levom SPS-u ni 15 godina nije bio dovoljan period da prestane s vajkanjem kako su oni levičari, ali im se ne da da vode levu politiku. „Mi bismo, ali vi nećete”,mogao bi da budenjihov moto i zbog toga već godinama moraju da se zlopate po neoliberalnim vladama koje posluju pod devizom –privatni vlasnik je uvek bolji.

Nije se ništa u tom smislu promenilo ni s poslednjom vladom, osim što je ona najavila još snažnije „jačanje privatnog sektora”. Problem je možda što privatnici ne donose samo „efikasnost”, već i želju za monopolom i profitom, a posebno želju za lakim profitom. Iz njihove perspektive, ništa sporno, jedino što se društvo u boljim državama organizuje tako da taj profit ne može da se stiče političkim vezama i monopolom, već uspehom na tržištu. Do lakog profita ne stiže se, međutim, samo tako što se nešto može prodavati skuplje zbog monopolskog položaja, nego i zbog toga što se može prodavati jeftinije, većem broju ljudi, a trošak ove jeftinoće prebaciti na sve ostale. Takvi su bili profiti od jeftinih kredita koji se daju svima šakom i kapom, ali se, kasnije kada ovi to ne mogu da vraćaju, sve naplati od države.

Beskonačni su načini da se zloupotrebom javnog sektora dođe do lakog novca. I privatnici, po pravilu, nemaju ništa protiv nijednog od tih načina. Zašto se mučiti na tržištu, pod jednakim uslovima, kada se mogu uslovi prilagoditi sebi, istisnuti drugi, a onda ubirati profit na sličan način kako to radi država – uzimati od svih, a privatizovati profit. Zamislite jednog pekara koji bi bio jedini na tržištu, davao hleb svima, a kasnije cenu hleba, dovoljno uvećanu, naplaćivao od države, i još imao ugovor s državom da, ukoliko mu ona oduzme taj ekskluzivni posao, mora da plati veliku odštetu? Ko ne bi poslovao na takvom „tržištu”? Pa ipak, mi već godinama imamo takve ,,pekare” – „Busplus” u Beogradu, na primer, izgleda radi baš po ovom sistemu. Najavljeno preispitivanje ovakvih ugovora u stvari uopšte ne pominje ovaj privilegovani položaj, nego samo problematičnu efikasnost ili istoriju.

Logika privatizacije zbog ovakvih slučajeva nimalo ne gubi dah. A logičari privatizacije imaju uvek spremne argumente –privatni vlasnik je uvek bolji.Kada se, međutim,pomenu brojna uspešna preduzeća po svetu, na primer u Norveškoj, dodaje se:,,E, nismo mi Norveška”. Tako se neoliberalna ekonomija, od sistema koji počiva nanekom univerzalnom pravilu, pokazuje kao lokalna logika smišljena samo za društva nesposobna da brinu o svojim zajedničkim poslovima. Da sve ne ostaje samo na rečima, ovih dana se pokazuje u Kragujevcu, gde je najavljena privatizacija komunalnih preduzeća. „Čistoća” i „Zelenilo”, ako privatizacija prođe, biće monopolska privatna preduzeća, koja će se mahom finansirati iz budžeta. A građani će imati priliku da provere da li se time štedi i poboljšava usluga.

Međutim, privatizacije komunalnih preduzeća nisu ništa novo i ne dešavaju se prvi put u zemlji koja je među poslednjimaušla u voz tranzicije kakva je Srbija. U Budimpešti su najpre privatizovali vodovod, pa su onda platili tri puta više da ga vrate u državnu svojinu. Slično je bilo u Parizu. Komunalna preduzeća izgleda nisu tu da prave profit za privatne vlasnike, a ako ga prave, to se po pravilu dešava na račun povećanih cena i smanjenja kvaliteta usluga.

Ni put u EU, iako se često tvrdi drugačije, u stvari nema obavezno veze sa privatizacijom. Slovenija, koja je već godinama u EU, praktično nema privatne fakultete. Uostalom, ako su, kao što se kaže, u Evropi privatni fakulteti bolji od državnih, a i državna preduzeća su im bolja nego naša, možda nije problem u vlasništvu, nego u nečem drugom?