Ремонт британске демократије

Ако је инстинкт политичара да у својим рукама концентрише што више власти, онда је Гордон Браон, нови британски премијер, истински изузетак. У свом првом говору у Парламенту, предложио је да влада и он у улози "првог међу једнакима", ограниче своју власт, низом уставних промена којима би се ојачао принцип да "извршна власт своју моћ црпи из народа, кроз парламент".
Уставне промене у земљи која нема писани устав?

Британски политички систем је по много чему јединствен, и као такав је можда најзанимљивије штиво за сваког студента политичких наука, али још више за "младе демократије" које с муком настоје да учврсте владавину права и изграде институције. У Британији је, наиме, то процес који траје безмало осам стотина година и судећи по најновијој иницијативи још није довршен: демократија је попут среће – никад је нема довољно.

У чему би, у 21. веку, Гордон Браун да унапреди британску демократију? Његов предлог, који засад има само статус пројекта, садржи 12 тачака чији је циљ да се прошире овлашћења законодавне власти на рачун извршне. Парламент би, дакле, убудуће требало да има последњу реч (која је сада премијерова), у објави рата, сопственом распуштању, ратификовању међународних уговора, именовању јавних функционера, постављању судија, контроли обавештајних служби... Такође, извршна власт би именовање бискупа Енглеске цркве препустила самој цркви, што би била прва таква мера још од како је Хенри VIII у 16. веку испословао њено осамостаљење од Ватикана.

Тема уставних промена није иначе нова у Британији: лабуристичка влада се њима бави још од краја деведесетих. У овоме је изузетно занимљиво то како се мења нешто што, формално гледано, не постоји. Уједињено краљевство Велике Британије и Северне Ирске, како гласи пуно име земље, званично је "уставна монархија", али под уставом се овде не подразумева оно што и другде. Уместо у једном документу који је "основни закон" о уређењу државе, британски устав је садржан у "целом систему владања", са писаним и неписаним правилима. То су, како "закони и обичаји" парламента, тако и судске одлуке и "политичка пракса". Резултат је један систем који је истовремено и флексибилан и чврст: однос између оних који владају и оних којима се влада није кодификован стриктним легалним правилима и ограничењима, већ пре свега политичким и демократским принципима. Укратко, британски устав је у – британској политичкој култури.

Иако нема формалне поделе власти, њени стубови су очигледни: монарх "краљује али не влада", али све се формално чини у његово (њено) име. Извршна власт је "влада Њеног Величанства", али је круна ипак у Парламенту. А у Парламенту су (ако се изузме церемонијални Дом лордова, у коме се места још наслеђују) две политичке партије, чији су посланици спутани "бичем" партијског вођства. Парламент, значи, више слуша владу, него обрнуто.

Најављени "ремонт", онако како га је образложио премијер Браун, не би дирао у темеље овог система: промене би му, међутим, дале јаснију легитимност. Биле би, такође, само наставак готово перманентне уставне еволуције у Британији, где сваки закон који се изгласа простом већином на неки начин има уставни карактер.

Највеће уставне промене Британија је донела приступајући ЕУ, па су закони Уније сад "старији" од домаћих, мада Парламент у сваком моменту може да прекине чланство у европској "супер држави". Али не треба заборавити да је и сама Британија унија, у којој су Енглеска, Шкотска и Велс (плус Северна Ирска), као и да тамо, после скорашње децентрализације, све акутнији постаје проблем који нам је и те како познат из наше новије историје: посланици Шкотске и Велса могу да у Лондону одлучују о питањима која се тичу Енглеске, док Енглези немају право да се мешају у питања Шкота и Велшана.

Гордон Браун је у својој првој парламентарној беседи наговестио и могућност да земља добије писани устав, што би заиста био историјски чин. Али тиме је открио и суштински мотив свог уставног пројекта. У питању је –идентитет британске нације.

Оно што се у Британији догађа нарочито у овом веку – терористичке диверзије, проблеми интеграције заједница које су се населиле из бивших колонија, етнички, верски и расни плурализам као нова реалност – налажу редефинисање појма "Британац". Браун се, изгледа, нада да би устав био не само докуменат који би дефинисао политички систем, него и систем вредности, на сличан начин како је то својевремено учињено у Америци Декларацијом о независности, и тиме постао нешто с чим би, између осталог, могла да се идентификује и све располућенија заједница британских муслимана.

У овом светлу, уставне промене су много више ствар изнуде него избора.