Није крива ,,Болоња”

На сутрашњи дан, пре тачно петнаест година, потписана је Болоњска декларација – документ којим су се министри просвете 29 држава сагласили да је Европи потребна хармонизација стандарда у високом образовању.

Овај заједнички академски пут, који је познат под називом болоњски процес, до сада је прихватило укупно 47 земаља исказавши тиме опредељење за друштво засновано на знању. Србија се болоњском процесу придружила 2003. године и од тада траје континуирано прилагођавање нашег високог образовања овом европском академском курсу.

Нажалост, ни то прилагођавање, ни општа ситуација у нашем високом образовању, нису задовољавајући. Супротно томе, из године у годину многе ствари у високом образовању изгледају све суморније, да би у последње време у опис стања ушле и речи као што су корупција, плагијат и лажне дипломе.

Неретко се, притом, за кризу високог образовања окривљује управо концепт болоњске реформе. Потрага за кривцем споља већ одавно спада у наш фолклор, уз то болоњски процес је згодан за оптужбу, јер сам не уме да се брани. Зато је овде реч о томе да „Болоња” није и не може бити крива за све.

Они који се озбиљно баве социјалном психологијом вероватно знају зашто се неки људи тако олако одлучују на оцену, а још лакше на осуду онога о чему веома мало знају? Ако по страни оставимо потпуне лаике (недавно сам и од једног таксисте чуо: „Упропасти нам децу та ’Болоња’”), остаје питање зашто се и неки студенти и професори изјашњавају против болоњске реформе?

Лако је рећи да не ваља ,,Болоња”, много је теже упознати се с њом до детаља, а најтеже је укључити се у њено спровођење. Неки студенти је криве за сопствени неуспех на студијама, а неки професори због тога што их је реформа ,,пробудила” и увела им додатне обавезе.

Први су мислили да увођењем ,,Болоње” долази лакша пролазност на испитима уз мањи рад, други су једноставно сматрали да је раније све било много боље, другим речима да ништа није требало мењати. Очито, и међу студентима и међу професорима има оних који реформу нису добро разумели.

Тешко је уопште и расправљати с онима који су изричито против болоњског процеса, а притом о њему знају веома мало. Рецимо, како да се полемише с произвољном констатацијом да је болоњска реформа потпуно заказала и у другим земљама (само то нико неће јавно да каже), или, на пример, с питањем: ,,Ако је болоњска реформа добра, зашто је није применио и Универзитет у Оксфорду?”

Сваку причу о високом образовању сматрам озбиљном, али ме увек насмеје поређење са Оксфордом, Кембриџом или Харвардом. Мени је ово смешно, али код многих људи овакви ставови изречени у утицајним медијима стварају талас неразумевања и заблуда о томе шта су прави проблеми српског високог образовања.

Потпуно је друга ствар кад је неко спреман да озбиљно разговара о филозофији, суштинском садржају и (тек онда) о проблемима болоњске реформе. Тада постаје јасно да за тренутно стање у нашем високом образовању није и не може бити крива сама ,,Болоња”, већ чињеница да је у неким сегментима нисмо довољно добро применили.

Моје лично мишљење је да би без ,,Болоње” амбијент високог образовања у Србији био у много лошијем стању, да бисмо без ње далеко теже изашли из посттрауматског периода после деведесетих.

Ко је, дакле, спреман на праву дискусију о реформи нека размисли о следећем: ,,Болоња” нас је ,,подсетила” да студент увек треба да буде у центру процеса учења, па се ја сад питам да није можда то требало да игноришемо? Изнела је и захтев да професори морају да раде с мањим групама студената – да нам то није случајно уназадило наставни процес?

,,Болоња” захтева да садржај курсева мора бити усклађен с јасним исходима учења и мерљивим компетенцијама свршених студената – да није можда овај захтев био сувишан? Најзад, с реформом је уведен први прави систем обезбеђења квалитета свих чинилаца у нашем високом образовању – питам се да није то можда неком засметало?

Изгледа да јесте, али то није чудно, у нашем високом образовању има и таквих чије је стање било контраиндиковано за ,,болоњску терапију”. Међу њима, у то сам сигуран, има највише оних који је данас тако олако нападају.

На крају, морамо имати на уму и ово. Реформа јесте важан корак, али она мора бити подржана нечим на шта још увек чекамо. Држава Србија – то значи они који у њено име и за њен рачун одлучују – већ деценијама показује лошу навику у виду минималног улагања у образовање и науку.

Мислим да је израз „лоша навика” потпуно исправан, јер је то оно што се редовно чини и оставља трајне последице, а у суштини зависи од личне одлуке. Баш као пушење и алкохолизам, код особа које се ових навика не одричу, а истовремено се надају добром здрављу и дугом животу.

Када будемо доживели да је наше политичаре страх да ће следеће изборе изгубити ако смање, а не ако повећају део буџета за образовање – знаћемо да смо као друштво променили ову лошу навику.

Оканимо се, зато, празних критика болоњског процеса, оне су засноване на урођеним сумњама и крхком знању. Уместо тога, наставимо са спровођењем реформе и истовремено пробајмо да убедимо политичаре да веће улагање у образовање није луксуз, већ само једна од малобројних сигурних улазница за пристојну будућност.

Професор Рударско-геолошког факултета, председник Стручног тима за реформу високог образовања у Републици Србији