Одлазак џезера Мише Блама

Михајло Миша Блам, славни џезер, контрабасиста , композитор, аранжер, џез публициста преминуо је јуче у Београду.

Легендарни музичар рођен је 1947. у Београду у старој дорћолској јеврејској породици, са више генерација музичара.

Његов отац Рафаел био је оснивач џез оркестра „Студентски Мики џез”, а деда Маркус Давид био је међу оснивачима Радио Београда. Похађао је средњу музичку школу „Станковић”, а потом и Музичку академију у Београду и у Белгији. Уградио je у законски систем Србије Џез одсек на нивоу средње школе, помагао „Нишвил”, био је аутор више књига о џезу, учествовао на бројним домаћим и страним фестивалима, оставио иза себе значајне снимке са музичким великанима домаће и иностране сцене.

Болест га је спречила да обележи пет успешних деценија на сцени, а планирао је да тим поводом у 2014/15 наступи са „Биг бендом” у Коларцу, сними троструки це-де – један са „Биг бендом”, потом са домаћим музичарима и трећи са странцима. Планирао је монографију о џезу на нашим просторима.

За почетак каријере избрао је 1964. годину када је наступио са Културно-уметничким друштвом „Вукица Митровић” у Мађарској и када се појавио у новинама као члан тог ансамбла. На вест о смрти нашег великог контрабасисте, џезера, педагога, прва адреса којој смо се обратили био је „Биг бенд” РТС-а, а Драгослав Станисављевић Фреди, први трубач и уредник овог оркестра рекао је тим тужним поводом за „Политику”:

– Ево, оркестар је на проби и ми још увек не можемо да схватимо да Мише Блама нема. Пада ми на памет то да смо пре него што смо чули тужну вест почели да увежбавамо нумеру „Црни Орфеј”. Реч је о композицији коју је Миша Блам свирао с нама на прослави 65 година „Биг бенда” у новембру, а за коју је аранжман на његов захтев одлично урадио Иван Илић. Правили смо заједничке планове и за његов солистички концерт где би баш то и свирали. Мишу Блама сам упознао док сам био дете, стасавао сам уз њега. Био је дух Београда онаквог каквог данас нема, или га има у траговима. Имао је посебан сензибилитет, префињени господствено-мангупски шлиф. Нешто што данас не постоји ни на његовом Дорћолу. Много тога је Миша Блам планирао и солистички концерт и снимање дискова из његовог богатог опуса и монографију и потом је све стало. Миша је био недељама хоспитализован, на крају није желео да га посећујемо.

У богатој биографији Мише Блама стоји и податак да је као средњошколац свирао прво класику у Београдској филхармонији, потом сарађивао са СО Дома ЈНА, са Берлинским радио оркестром код Херберта фон Карајана, са СО Доминиканске републике, са израелским Државним камерним оркестром. Сматрајући да постоји само добра и лоша музика наступао је са Великим народним оркестром.

Али џез је имао главну ролу у његовој каријери. Сарађивао је са Четом Бекером више од две године, потом упознао Ернија Вилкинса, Кларка Терија и још четрдесетак великана џеза. У Немачкој је радио са са Ханесом Бекманом, што му је донело сјајне контакте. Живео је у Азији, Северној и Јужној Америци, Африци, Израелу, Јапану, Уганди.

Последњих година Миша Блам је свирао у београдском клубу „Муха”. У интервјуима је имао обичај да каже:

„Највећи сам љубитељ Мише Блама. Обожавам га, јер Миша Блам је личност која никоме није нашкодила. За разлику од многих, бар сам нешто урадио. Урадио сам много и као инструменталиста, и то са контрабасом, а не рецимо са трубом, издао сам неке своје плоче, обележио некакву епоху, написао и издао књиге. И страшно се тучем за тај џез. И још нешто, ја сам самофинансијер, што је велика ствар. Та независност је заправо једна од најбитнијих ствари. Мислим да је Миша Блам сјајан тип.”