Odlazak džezera Miše Blama

Mihajlo Miša Blam, slavni džezer, kontrabasista , kompozitor, aranžer, džez publicista preminuo je juče u Beogradu.

Legendarni muzičar rođen je 1947. u Beogradu u staroj dorćolskoj jevrejskoj porodici, sa više generacija muzičara.

Njegov otac Rafael bio je osnivač džez orkestra „Studentski Miki džez”, a deda Markus David bio je među osnivačima Radio Beograda. Pohađao je srednju muzičku školu „Stanković”, a potom i Muzičku akademiju u Beogradu i u Belgiji. Ugradio je u zakonski sistem Srbije Džez odsek na nivou srednje škole, pomagao „Nišvil”, bio je autor više knjiga o džezu, učestvovao na brojnim domaćim i stranim festivalima, ostavio iza sebe značajne snimke sa muzičkim velikanima domaće i inostrane scene.

Bolest ga je sprečila da obeleži pet uspešnih decenija na sceni, a planirao je da tim povodom u 2014/15 nastupi sa „Big bendom” u Kolarcu, snimi trostruki ce-de – jedan sa „Big bendom”, potom sa domaćim muzičarima i treći sa strancima. Planirao je monografiju o džezu na našim prostorima.

Za početak karijere izbrao je 1964. godinu kada je nastupio sa Kulturno-umetničkim društvom „Vukica Mitrović” u Mađarskoj i kada se pojavio u novinama kao član tog ansambla. Na vest o smrti našeg velikog kontrabasiste, džezera, pedagoga, prva adresa kojoj smo se obratili bio je „Big bend” RTS-a, a Dragoslav Stanisavljević Fredi, prvi trubač i urednik ovog orkestra rekao je tim tužnim povodom za „Politiku”:

– Evo, orkestar je na probi i mi još uvek ne možemo da shvatimo da Miše Blama nema. Pada mi na pamet to da smo pre nego što smo čuli tužnu vest počeli da uvežbavamo numeru „Crni Orfej”. Reč je o kompoziciji koju je Miša Blam svirao s nama na proslavi 65 godina „Big benda” u novembru, a za koju je aranžman na njegov zahtev odlično uradio Ivan Ilić. Pravili smo zajedničke planove i za njegov solistički koncert gde bi baš to i svirali. Mišu Blama sam upoznao dok sam bio dete, stasavao sam uz njega. Bio je duh Beograda onakvog kakvog danas nema, ili ga ima u tragovima. Imao je poseban senzibilitet, prefinjeni gospodstveno-mangupski šlif. Nešto što danas ne postoji ni na njegovom Dorćolu. Mnogo toga je Miša Blam planirao i solistički koncert i snimanje diskova iz njegovog bogatog opusa i monografiju i potom je sve stalo. Miša je bio nedeljama hospitalizovan, na kraju nije želeo da ga posećujemo.

U bogatoj biografiji Miše Blama stoji i podatak da je kao srednjoškolac svirao prvo klasiku u Beogradskoj filharmoniji, potom sarađivao sa SO Doma JNA, sa Berlinskim radio orkestrom kod Herberta fon Karajana, sa SO Dominikanske republike, sa izraelskim Državnim kamernim orkestrom. Smatrajući da postoji samo dobra i loša muzika nastupao je sa Velikim narodnim orkestrom.

Ali džez je imao glavnu rolu u njegovoj karijeri. Sarađivao je sa Četom Bekerom više od dve godine, potom upoznao Ernija Vilkinsa, Klarka Terija i još četrdesetak velikana džeza. U Nemačkoj je radio sa sa Hanesom Bekmanom, što mu je donelo sjajne kontakte. Živeo je u Aziji, Severnoj i Južnoj Americi, Africi, Izraelu, Japanu, Ugandi.

Poslednjih godina Miša Blam je svirao u beogradskom klubu „Muha”. U intervjuima je imao običaj da kaže:

„Najveći sam ljubitelj Miše Blama. Obožavam ga, jer Miša Blam je ličnost koja nikome nije naškodila. Za razliku od mnogih, bar sam nešto uradio. Uradio sam mnogo i kao instrumentalista, i to sa kontrabasom, a ne recimo sa trubom, izdao sam neke svoje ploče, obeležio nekakvu epohu, napisao i izdao knjige. I strašno se tučem za taj džez. I još nešto, ja sam samofinansijer, što je velika stvar. Ta nezavisnost je zapravo jedna od najbitnijih stvari. Mislim da je Miša Blam sjajan tip.”