Претешка брига о болеснима

Када у кући са породицом живи и неко старији, уз то још и болестан или неко од чланова домаћинства изненада открије тежи здравствени проблем, неминовно је прилагођавање том новом стању. Мењање навика и више бриге за једног од укућана се подразумева, мада неки у свему томе потпуно занемаре себе и своје потребе и жеље. Они који у муци остану усамљени и сами почињу да се осећају лоше, не  схватајући да се полако али сигурно разболевају. Препознајући нужност да се помогне и старим људима али и онима који се старају о њима, Црвени крст Београда је основао Саветовалиште „Подршка помагачима”.

У њему су отворена важна питања: комеда се обрати за помоћ и да ли је околина спремна да помогне некоме ко у кући има тешког болесника а проблеми достигну тачку од које се даље не може. О томе што у дом и породицу доносе дугогодишње неговање болесника с дијагнозама као што су деменција, психосоматски поремећаји, тешки видови инвалидности и можемо ли олакшати ситуацију и болеснику и себи, причамо са Александром Милићевић-Калашић, неуропсихијатром Београдског завода за геронтологију и палијативно збрињавање.

Докторка најпре истиче да дементна особа не сме да остане сама и да се, и уз стручну помоћ геронтолошких лекара, сав терет бриге о таквом болеснику свали на породицу. Од велике помоћи били би дневни центри за дементне и особе са психичким сметњама, поготово су они неопходни великом граду какав је Београд. Докторка каже да предлози Завода за геронтологију у којем ради до сада нису уродили плодом, па тако Београд још не може да се похвали ниједним оваквим прихватилиштем.Нови Сад успео је да оформи један дневни центар за старе и оболеле од поменутих тешких болести које брзо „напредују” па у породицама ових људи почињу да се ређају тешкоће и проблеме који они нити знају нити могу да реше.

– Тада се покрећу деликатна питања попут смештања старе и болесне особе у старачки дом, превасходно државни јер у тим институцијама постоје стручно оспособљени људи да воде бригу о оваквим пацијентима – објашњава докторка и додаје да не говори о приватним старачким домовима који су, како каже, посебна прича јер се у њима заобилазе неопходне процедуре бриге и неге старих и јако оболелих људи.

Питамо, када је време да се у породици озбиљно поразговара о врло осетљивој теми одласка једног члана породице у дом. Наравно, уз сагласност онога ко би требало да пређе у ново окружење.

– Ма колико члан породице био болестан и ма како тешко било старати се о њему, док је свестан и оријентисан, нико не може да га смести у дом без његове сагласности – наглашава др Калашић. У узнапредовалој фази болести, када исход постаје несвестан, а болесник дезоријентисан, постоје службе које проверавају колико је он стварно дементан или психички болестан и дају стручно мишљење о целом случају. Тада ствар прелази у надлежност центра за социјални рад који покреће поступак постављања старатеља и смештаја у одговарајућу институцију.

Неуропсихијатар Калашић на основу дугогодишњег искуства зна добро да је неговање старе особе физички и емотивно напорно, а с временом и економски исцрпљује. Старање о човеку с психичким поремећајем теже је него када је реч о особи са соматском (физичком) болешћу.Када неко из фамилије дуго води бригу о својој драгој особи и члану породице, с временом се и сам разболева, тврди наша саговорница.

Од докторке сазнајемо да у савременој литератури која се бави моделима организације збрињавања психогеријатријског пацијента, специјално место заузима настојање да се помогне у исто време и болеснику и особи која га негује.

Подаци истраживања београдског Геронтолошког центра показују да старе и болесне углавном негују жене, углавном супруге у пензији, старије од 60 и да нега просечно траје нешто више од четири године. И већина особа које пружају негу упада у депресију. То се догађа чак у 70 одсто случајева. Депресија неговатеља није специфична само за Србију, слични подаци добијени су у обимном истраживању у осам америчких градова међу 5.788 дементних и оних који их негују.

Резултати многих истраживања су показали негативан ефекат старања о овако тешким болесницима на неговатеље.Још је драматичније, а то је текнедавно постало јасно, да су проблеми неговатеља удружени с неуропсихијатријским симптомима деменције (БПСД), па тако погоршавају и стање старе и болесне особе и „приближавају“ их установама за дуготрајно збрињавање.

Неговатељи склони депресији

Докторка упозорава да су неговатељи два до три пута склонији да постану депресивни од других људи. Они остају депресивни и дуго после смрти особе о којој су бринули.

Неговатељи наравно и физички оболевају, али углавном им опада имунитет, што може да потраје и четири године по престанку неге, а честе су последице респираторне инфекције, отпорност на вакцину против грипа и спорије зарастање рана.

Код жена које негују своје ближње оболеле од деменције често се јавља висок крвни притисак, као и ниво масти у крви у особа које имају проблем сконтролом беса и развијају стратегију избегавања, односно свеукупно се повећава ризик за развој кардиоваскуларних болести.

– Неговатељи мало пажње поклањају свом животном стилу, јер се не рекреирају, склони су злоупотреби лекове за смирење, све у свему унижавају свој животни стил. Породице наводе да су им најстреснији моменти изненада настали или дуготрајни проблеми у понашању болесника: депресија, агитација, а посебно „обичаји” заборавних да просто негде оду и залутају, не умеју да се врате кући, па их ваља непрекидно надзирати. Тешко пада сазнање да се вољена особа драстично мења, да губи своју личност. С њом више не може да се разговара нити комуницира на било који начин.Мукотрпно је организовати збрињавање такве особе – подвлачи докторка Калашић.

Докторка каже да је бити сведок психичког пропадања, патње и умирања блиске особе оболеле од деменције једно од најтрауматичнијих искустава, које породице радо поделе с лекаром и ту практично и они постају његови пацијенти.Све то довољан је разлог да процена стреса неговатеља постане део збрињавања пацијената.

–Ослањање само на породицу показало се непримереним и најчешће а нежељене појаве су синдром исцрпљености и сагоревања, промена породичних улога и економски притисак на породицу. Пријатељи и рођаци који не припадају породичном систему могу бити емоционална и практична подршка – вели др Калашић и наглашава да бипостојеће институције из система социјалне и здравствене заштите уз многобројне невладине организације које се баве старим особама требало да пружају вишеструку подршку пружаоцима неге.

Бранка Јакшић

-----------------------------------------------------------

Подршка онима који помажу

У Београду се овим проблемом до сада, сем Завода за геронтологију, озбиљно позабавио Црвени крст Београда. „Подршка помагачима” назив је њиховог новог програма. То је заправо саветовалиште намењено особама које живе у окружењу старијих и пружају им помоћ, које је почело да ради зимус. Тренутно је присилна пауза у раду, јер Црвени крст је преокупиран актуелном тешком ситуацијом због поплава. Али, саветовалиште поново почиње да ради већ од јесени, дознајемо од Јулије Котал, самосталног стручног сарадника у ЦКБ.

Налази се у просторијама Црвеног крста Београда у Симиној улици 19, на трећем спрату. Помагачи, било да су чланови породица, било комшије, пријатељи, имају прилику да разговарају с лекаром, медицинском сестром или психологом, а којег ће саговорника одабрати, зависи од проблема које имају у свакодневној нези старих и болесних рођака, комшија или пријатеља. У саветовалишту могу да науче неке од битних поступака у нези старијих или болесних као што су промена чаршава, подизање у седећи положај, начин храњења непокретног болесника и тако даље. У време рада саветовалишта, они који не могу да дођу у Симину, могу да проблем реше позивом телефонског броја саветовалишта 011/2183-744 или питање упуте и на мејл [email protected]

-----------------------------------------------------------

Поделити муку са другима

Јулија Котал из ЦКБ каже да је прошле године основано саветовалиште јер је схваћено да онима који негују друге може да помогне отворена комуникација у дијагностици и да им је неопходно подучавањекако би схватили и прихватили измењено понашање болесника, објасне околини и планирају живот у склопуновонастале ситуације.

– У раду саветовалишта увидели смо колико је неговатељима важно упознавање са сапатницима који ту такође долазе, тражећи подршку у решавању невоља које су их задесиле. Потребни су им савети здравствених радника, поготово психолога који, поред геронтолошког особља, има важну улогу у саветовалишту – истиче Јулија Котал. Подаци које добијају од здравствених радника су водич у овом тамном вилајету како би изабрали најбољу могућност за пацијента и себе. Неопходно је образовати формалне и неформалне пружаоце неге како би се омогућио што бољи квалитет неге, како у обављању базичне физичке неге тако и у збрињавању поремећаја понашања и пружању психосоцијалне неге. Тако старатељи, али и болесни, увиђају да ипак нису сами.