Preteška briga o bolesnima

Kada u kući sa porodicom živi i neko stariji, uz to još i bolestan ili neko od članova domaćinstva iznenada otkrije teži zdravstveni problem, neminovno je prilagođavanje tom novom stanju. Menjanje navika i više brige za jednog od ukućana se podrazumeva, mada neki u svemu tome potpuno zanemare sebe i svoje potrebe i želje. Oni koji u muci ostanu usamljeni i sami počinju da se osećaju loše, ne  shvatajući da se polako ali sigurno razbolevaju. Prepoznajući nužnost da se pomogne i starim ljudima ali i onima koji se staraju o njima, Crveni krst Beograda je osnovao Savetovalište „Podrška pomagačima”.

U njemu su otvorena važna pitanja: komeda se obrati za pomoć i da li je okolina spremna da pomogne nekome ko u kući ima teškog bolesnika a problemi dostignu tačku od koje se dalje ne može. O tome što u dom i porodicu donose dugogodišnje negovanje bolesnika s dijagnozama kao što su demencija, psihosomatski poremećaji, teški vidovi invalidnosti i možemo li olakšati situaciju i bolesniku i sebi, pričamo sa Aleksandrom Milićević-Kalašić, neuropsihijatrom Beogradskog zavoda za gerontologiju i palijativno zbrinjavanje.

Doktorka najpre ističe da dementna osoba ne sme da ostane sama i da se, i uz stručnu pomoć gerontoloških lekara, sav teret brige o takvom bolesniku svali na porodicu. Od velike pomoći bili bi dnevni centri za dementne i osobe sa psihičkim smetnjama, pogotovo su oni neophodni velikom gradu kakav je Beograd. Doktorka kaže da predlozi Zavoda za gerontologiju u kojem radi do sada nisu urodili plodom, pa tako Beograd još ne može da se pohvali nijednim ovakvim prihvatilištem.Novi Sad uspeo je da oformi jedan dnevni centar za stare i obolele od pomenutih teških bolesti koje brzo „napreduju” pa u porodicama ovih ljudi počinju da se ređaju teškoće i probleme koji oni niti znaju niti mogu da reše.

– Tada se pokreću delikatna pitanja poput smeštanja stare i bolesne osobe u starački dom, prevashodno državni jer u tim institucijama postoje stručno osposobljeni ljudi da vode brigu o ovakvim pacijentima – objašnjava doktorka i dodaje da ne govori o privatnim staračkim domovima koji su, kako kaže, posebna priča jer se u njima zaobilaze neophodne procedure brige i nege starih i jako obolelih ljudi.

Pitamo, kada je vreme da se u porodici ozbiljno porazgovara o vrlo osetljivoj temi odlaska jednog člana porodice u dom. Naravno, uz saglasnost onoga ko bi trebalo da pređe u novo okruženje.

– Ma koliko član porodice bio bolestan i ma kako teško bilo starati se o njemu, dok je svestan i orijentisan, niko ne može da ga smesti u dom bez njegove saglasnosti – naglašava dr Kalašić. U uznapredovaloj fazi bolesti, kada ishod postaje nesvestan, a bolesnik dezorijentisan, postoje službe koje proveravaju koliko je on stvarno dementan ili psihički bolestan i daju stručno mišljenje o celom slučaju. Tada stvar prelazi u nadležnost centra za socijalni rad koji pokreće postupak postavljanja staratelja i smeštaja u odgovarajuću instituciju.

Neuropsihijatar Kalašić na osnovu dugogodišnjeg iskustva zna dobro da je negovanje stare osobe fizički i emotivno naporno, a s vremenom i ekonomski iscrpljuje. Staranje o čoveku s psihičkim poremećajem teže je nego kada je reč o osobi sa somatskom (fizičkom) bolešću.Kada neko iz familije dugo vodi brigu o svojoj dragoj osobi i članu porodice, s vremenom se i sam razboleva, tvrdi naša sagovornica.

Od doktorke saznajemo da u savremenoj literaturi koja se bavi modelima organizacije zbrinjavanja psihogerijatrijskog pacijenta, specijalno mesto zauzima nastojanje da se pomogne u isto vreme i bolesniku i osobi koja ga neguje.

Podaci istraživanja beogradskog Gerontološkog centra pokazuju da stare i bolesne uglavnom neguju žene, uglavnom supruge u penziji, starije od 60 i da nega prosečno traje nešto više od četiri godine. I većina osoba koje pružaju negu upada u depresiju. To se događa čak u 70 odsto slučajeva. Depresija negovatelja nije specifična samo za Srbiju, slični podaci dobijeni su u obimnom istraživanju u osam američkih gradova među 5.788 dementnih i onih koji ih neguju.

Rezultati mnogih istraživanja su pokazali negativan efekat staranja o ovako teškim bolesnicima na negovatelje.Još je dramatičnije, a to je teknedavno postalo jasno, da su problemi negovatelja udruženi s neuropsihijatrijskim simptomima demencije (BPSD), pa tako pogoršavaju i stanje stare i bolesne osobe i „približavaju“ ih ustanovama za dugotrajno zbrinjavanje.

Negovatelji skloni depresiji

Doktorka upozorava da su negovatelji dva do tri puta skloniji da postanu depresivni od drugih ljudi. Oni ostaju depresivni i dugo posle smrti osobe o kojoj su brinuli.

Negovatelji naravno i fizički obolevaju, ali uglavnom im opada imunitet, što može da potraje i četiri godine po prestanku nege, a česte su posledice respiratorne infekcije, otpornost na vakcinu protiv gripa i sporije zarastanje rana.

Kod žena koje neguju svoje bližnje obolele od demencije često se javlja visok krvni pritisak, kao i nivo masti u krvi u osoba koje imaju problem skontrolom besa i razvijaju strategiju izbegavanja, odnosno sveukupno se povećava rizik za razvoj kardiovaskularnih bolesti.

– Negovatelji malo pažnje poklanjaju svom životnom stilu, jer se ne rekreiraju, skloni su zloupotrebi lekove za smirenje, sve u svemu unižavaju svoj životni stil. Porodice navode da su im najstresniji momenti iznenada nastali ili dugotrajni problemi u ponašanju bolesnika: depresija, agitacija, a posebno „običaji” zaboravnih da prosto negde odu i zalutaju, ne umeju da se vrate kući, pa ih valja neprekidno nadzirati. Teško pada saznanje da se voljena osoba drastično menja, da gubi svoju ličnost. S njom više ne može da se razgovara niti komunicira na bilo koji način.Mukotrpno je organizovati zbrinjavanje takve osobe – podvlači doktorka Kalašić.

Doktorka kaže da je biti svedok psihičkog propadanja, patnje i umiranja bliske osobe obolele od demencije jedno od najtraumatičnijih iskustava, koje porodice rado podele s lekarom i tu praktično i oni postaju njegovi pacijenti.Sve to dovoljan je razlog da procena stresa negovatelja postane deo zbrinjavanja pacijenata.

–Oslanjanje samo na porodicu pokazalo se neprimerenim i najčešće a neželjene pojave su sindrom iscrpljenosti i sagorevanja, promena porodičnih uloga i ekonomski pritisak na porodicu. Prijatelji i rođaci koji ne pripadaju porodičnom sistemu mogu biti emocionalna i praktična podrška – veli dr Kalašić i naglašava da bipostojeće institucije iz sistema socijalne i zdravstvene zaštite uz mnogobrojne nevladine organizacije koje se bave starim osobama trebalo da pružaju višestruku podršku pružaocima nege.

Branka Jakšić

-----------------------------------------------------------

Podrška onima koji pomažu

U Beogradu se ovim problemom do sada, sem Zavoda za gerontologiju, ozbiljno pozabavio Crveni krst Beograda. „Podrška pomagačima” naziv je njihovog novog programa. To je zapravo savetovalište namenjeno osobama koje žive u okruženju starijih i pružaju im pomoć, koje je počelo da radi zimus. Trenutno je prisilna pauza u radu, jer Crveni krst je preokupiran aktuelnom teškom situacijom zbog poplava. Ali, savetovalište ponovo počinje da radi već od jeseni, doznajemo od Julije Kotal, samostalnog stručnog saradnika u CKB.

Nalazi se u prostorijama Crvenog krsta Beograda u Siminoj ulici 19, na trećem spratu. Pomagači, bilo da su članovi porodica, bilo komšije, prijatelji, imaju priliku da razgovaraju s lekarom, medicinskom sestrom ili psihologom, a kojeg će sagovornika odabrati, zavisi od problema koje imaju u svakodnevnoj nezi starih i bolesnih rođaka, komšija ili prijatelja. U savetovalištu mogu da nauče neke od bitnih postupaka u nezi starijih ili bolesnih kao što su promena čaršava, podizanje u sedeći položaj, način hranjenja nepokretnog bolesnika i tako dalje. U vreme rada savetovališta, oni koji ne mogu da dođu u Siminu, mogu da problem reše pozivom telefonskog broja savetovališta 011/2183-744 ili pitanje upute i na mejl [email protected]

-----------------------------------------------------------

Podeliti muku sa drugima

Julija Kotal iz CKB kaže da je prošle godine osnovano savetovalište jer je shvaćeno da onima koji neguju druge može da pomogne otvorena komunikacija u dijagnostici i da im je neophodno podučavanjekako bi shvatili i prihvatili izmenjeno ponašanje bolesnika, objasne okolini i planiraju život u sklopunovonastale situacije.

– U radu savetovališta uvideli smo koliko je negovateljima važno upoznavanje sa sapatnicima koji tu takođe dolaze, tražeći podršku u rešavanju nevolja koje su ih zadesile. Potrebni su im saveti zdravstvenih radnika, pogotovo psihologa koji, pored gerontološkog osoblja, ima važnu ulogu u savetovalištu – ističe Julija Kotal. Podaci koje dobijaju od zdravstvenih radnika su vodič u ovom tamnom vilajetu kako bi izabrali najbolju mogućnost za pacijenta i sebe. Neophodno je obrazovati formalne i neformalne pružaoce nege kako bi se omogućio što bolji kvalitet nege, kako u obavljanju bazične fizičke nege tako i u zbrinjavanju poremećaja ponašanja i pružanju psihosocijalne nege. Tako staratelji, ali i bolesni, uviđaju da ipak nisu sami.