Трчањем победио болест

Иако увелико „гази” седму деценију живота, спортски дух га нимало не напушта. Свакога дана „крстари” по Србији и бившим земљама СФРЈ како би охрабривао младе људе да се баве спортом и стручним саветима помагао рад струковних организација, а протеклих дана гост је на разним тркама и кросовима како би додељивао награде најбољим атлетичарима. Тренутно је посебно ангажован око организације додељивања Мајске награде, једног од најважнијег спортског признања које ће бити одржано у Београду почетком јула у организацији Спортског савеза Србије.

Прослављени југословенски атлетичар и рекордер у дисциплинама на пет и десет хиљада метара, др Дане Корица, потпредседник Европске асоцијације атлетских тренера и саветник у Спортском савезу Србије, напомиње да га оптимизам никад не напушта и да је од малих ногу схватио коју моћ има снага воље и упорност. Болест која га је задесила у детињству и трчање ојачали су га и винули у свет успешних репрезентативаца.

У спортској каријери убележио је много медаља, од којих су најзначајније победа на Универзијади у Москви 1973. године на 10.000 метара, златне медаље на Балканским атлетским играма на 5.000 и 10.000 метара, по пет челних места на Балканском кросу и кросу „Политике”. Четири године заредом освајао је златне медаље на 5.000 и 10.000 метара, победио је на чувеном кросу у Италији „Пет млинова”, где је надмашио више олимпијских шампиона и чувеног Кенијца Кипчонге Кеина. Рекорди Југославије на 5.000 и 10.000 метара постигнути на првенству Европе у Хелсинкију 1971. године још нису оборени на простору бивше Југославије.

Док је био дете, нико није могао ни да претпостави да ће Дане да освоји та силна признања бавећи се „краљицом спортова”, посебно зато што је као дечак завршио у болници, где се дуго лечио од тешке упале зглобова. Детињство је провео у Кутини, у малој кући у селу Горња Слатина, у веома сиромашној породици са још петоро браће и сестара. Због лоше исхране и услова живота са 13. година лекари су му саопштили тешку дијагнозу.

– Захвалан сам тати Данету који ме је одвео у болницу, јер да није тада реаговао, сигурно бих остао непокретан или можда више не бих био међу живима. Проблем су била колена, која су због много накупљене течности изгледала као лопте. Око 20 пута су ми стављали гипс. Пребачен сам у центар за рехабилитацију у Ловрану, код Опатије, где су ми после годину дана скинули гипс и утврдили да су ми мишићи атрофирали. Ноге су ми биле танане као и руке, то је било страшно гледати. Због дугог лежања сам добио и туберкулозу, па се све искомпликовало. Али, нисам одустао од самог себе. Почео сам да вежбам у базену и да удишем морски ваздух, а пошто ме нико од породице није обилазио јер нису имали новац за то, време сам проводио читајући књиге и спортске новине. Био сам одушевљен атлетичаром Фрањом Михалићем и рекао сам себи да ћу, уколико проходам, урадити све да постанем успешан спортиста као што је он. А управо ми је он касније био тренер. Из тих дана памтим ситуацију када су ми доктори дали поморанџу, коју сам видео први пут у животу и почео да гризем као јабуку, не знајући да ту воћку најпре треба да ољуштим – објашњава Дане Корица.

Када је изашао из болнице, почео је да свакодневно трчи. Највише је вежбао ноћу, трчећи бос по шумама и ливадама, скривајући се од родитеља који му због крхког здравља нису дозвољавали да се бави атлетиком. Дешавало се да добије батине од тате после тренинга и да га мештани његовог родног села сматрају чудаком. Први атлетски клуб у који је отишао био је „Мословина”, удаљен од села шест километара, Дане је свакога дана ишао и враћао се са тренинга трчећи. Каже да се слободно може рећи да је до сада трчећим кораком два пута прокрстарио Земљину куглу.

– Није то било време да је неко могао само да се бави спортом и да ништа друго у животу не ради. Зато сам морао да научим неки занат, нешто од чега ћу моћи да живим. После основне школе учио сам занат за произвођача чађи, глине и креча, а радио сам и као физички радник. Руке су ми биле ужасне од алата који сам користио. Наравно, на посао сам ишао и враћао се трчећи. Вечно ћу бити захвалан аутомеханичару Жики Стевчевићу, који ме је довео у Београд јер је обожавао атлетику и у мени је видео перспективног спортисту, па сам са његовом супругом и њим живео неколико година. То је било после служења војног рока у Тетову, који је трајао годину и по. Тамо сам морао да „подмићујем” надлежне слаткишима и цигаретама како би ме пуштали да сваки дан тренирам. А то сам могао од стипендије коју сам добијао као перспективни спортиста. Када сам дошао у Београд, почео сам да тренирам у Атлетском клубу „Црвена Звезда”, када сам и упознао супругу Снежану. Венчали смо се 1971. године када смо добили ћерку Данијелу, а четири године касније и Катарину. Подршка породице ми је била веома значајна у свему што сам у животу радио – наглашава Корица.

Наш саговорник каже да није желео да његова каријера остане само на спортским успесима у атлетици, па је зато ванредно завршио средњу школу, а затим и ДИФ, где је 1974. године и дипломирао. То је за њега било веома тешко, али је захвалан тренеру Драгану Петровићу, који га је подстицао на учење. Уџбеници са факултета ишчитавали су се у паузама тренинга на припремама, а најтеже му је падало учење анатомије. Убрзо је на истом факултету магистрирао и докторирао, а уједно је учио и стране језике.

– Много тога сам у животу доживео. У Стокхолму су ми сат времена после трке урадили тест потрошње кисеоника и резултати су били савршени и никада до тада забележени код било ког тркача, па су сви били изненађени, чак су тражили да поновим анализе. У истом граду сам победио Рона Кларка, светског рекордера на 10.000 метара, који до тада ниједну трку није изгубио, а на митингу у Берлину 1969. године оборио сам државни рекорд на 3.000 и 2.000 метара. Од 63 трке које сам имао 1970. године, био сам победник у чак 61. Проглашен сам за најбољег спортисту Београда и Београдског универзитета 1971. Годину дана касније добио сам златну значку као најбољи спортиста СФРЈ коју ми је предао чувени спортиста Милан Мушкатировић. Две деценије сам био савезни капитен Југославије у атлетици – каже Корица.

Његовим активностима никад краја. Стиже и да држи предавања студентима на једном факултету, а снагу црпи из дружења са унукама Теодором и Андријаном и одмарању у викендици у Малој Моштаници. Планова за будућност има напретек и нада се да ће успети да све оствари. Све док га ноге носе.

Данијела Давидов-Кесар

-----------------------------------------------------------

Помахнитали Индијанац

На почетку каријере, Дане Корица каже да је било тешко наћи новац и за тренерку и за патике. У време док је живео као подстанар код једне газдарице, није чак могао ни да опере опрему јер она то није дозвољавала.

– Дешавало се да дођем са тренинга и да ми је тренерка потпуно мокра. Морао сам да је скинем и ставим на кревет и преко ње ћебе, па да тек онда легнем, како би се она осушила од топлоте до сутрашњег трчања. Патике су се брзо цепале, а нисам имао ни дрес. Када одем на неку трку, погледам око себе и видим да сви имају лепе дресове, а ја сам принуђен да трчим у обичној белој мајици на бретеле и шорцу. И да победим. Први пут сам видео да тренери стоје поред тркача и да мере штоперицама време својим тркачима, али и да се договарају о тактици. Ја то нисам имао, трчао сам колико ме ноге носе и био први, много корака испред својих конкурената. Било ми је смешно да су се тада сви питали ко је тај помахнитали Индијанац, јер сам био потпуно непознат а имао сам дугу црну косу. Недуго затим сам на првенству Југославије у Београду победио у трци на 3.000 метара и постао шампион СФРЈ, а био сам поносан када сам на Балканском првенству у Атини 1965. године први пут обукао тренерку на којој је писало Југославија – додао је Корица.

-----------------------------------------------------------

Без медаље у Минхену

Цела Југославија је са нестрпљењем чекала Олимпијске игре у Минхену 1972. године јер су и домаћи и светски медији Данета Корицу већ видели са златном медаљом око врата. Због велике треме и очекивања нације Дане није могао да спава целу ноћ пред одлучујућу трку од 10.000 метара, а доживео је и то да је те вечери са терасе собе видео како терористи организације „Црни септембар” покушавају да нападну спортисте из Израела.

– Побеђивао сам пре тога на митинзима у Ослу, Хелсинкију, Стокхолму... А на овом надметању сам био тек седми, иако сам важио за главног фаворита за медаљу. Мада се свашта дешавало не желим да тражим оправдање за то што нисам победио.Један од најлепших тренутака у животу доживео сам 1971. пред утакмицу између Црвене Звезде и „Бенфике” на „Маракани”, када је постављена нова атлетска стаза и када сам пред 100.000 људи протрчао њоме и победио чувеног Француза Жана Вадуа, а публика је скандирала моје име. Најлепши су били тренуци када сам био селектор Југославије, земље која се распадала 1990, а када су Драгутин Топић, Снежана Пајкић, Биљана Петровић и Борут Билач освојили медаље, а сви остали репрезентативци постигли изванредне резултате. Ту се је оформила наша чувена штафета 4 х 400 у саставу: Мачев, Јовковић, Ђуровић, Бранковић и Поповић, који су са тренером Герговим били и четврти на свету 1991. године у Токију – закључио је Корица.

-----------------------------------------------------------

Таленат и истрајност

За успех у спорту важан је таленат, али и истрајност и подршка, сматра наш саговорник, јер човек никада не сме да одустане, шта год да му се лоше дешава у животу.

– Ја сам стварно много тренирао, имао сам некад и по три тренинга дневно. Али, сваки човек мора да буде свестан да ће му се вратити све оно што је уложио у себе. Треба бити истрајан, јер ништа не може да се оствари преко ноћи. Важно је и где доживиш да те људи подржавају. Некада је та подршка и важнија од новца. Имао сам срећу да су увек уз мене били моји пријатељи, међу њима Михалић, Петровић, Стевчевић, Ацић и други, као и град Београд, СОФК Београда, Црвена Звезда, Атлетски савез Србије и Југославије. Верујем да сам се њима достојно одужио својим резултатима и радом у спорту и атлетици – каже Корица.