Насилно прекинути амерички сан

Да није реч о трагичном, истинитом догађају и убиству, ово је могло да буде и комедија апсурда, каже у интервјуу за „Политику” амерички редитељ Бенет Милер (47) добитник награде за најбољу режију 67. Канског фестивала за филм „Фокскечер” у којем се амерички сан претвара у ноћну мору.

И као што је то чинио и у претходним дугометражним играним филмовима „Капоте” и „Формула успеха” и у „Фокскечеру”, који је од оне врсте филма који је лако замислити и као добитника Оскара, Милер има чврст контакт са чињеницама везаним за истините личности. Сада осветљава лик америчког мултимилионера Џона Елутера ду Понта,који је у једном тренутку свог монденског живота пожелео да буде најславнији спортски спонзор и тренер америчког тима рвача за Олимпијаду у Сеулу 1988. У ту сврху је на свом ранчу подигао велелепни истоимени спортски центар „Фокскечер” и укључио у тим чувене рваче – браћу Марка и Дејва Шулца, освајаче златних медаља на Олимпијади у Лос Анђелесу 1984. кројећи им судбину. Све се завршило тиме што је Ду Понт хладнокрвно, са три метка убио Дејва Шулца (1996) и завршио у затвору у којем је преминуо 2010. године...

И „Капоте” о славном писцу, и „Формула успеха” о токовима новца у бејзболу,филмови су засновани на истинитим личностима и истинитима догађајима баш као и „Фокскечер”, ви постајете експерт за филмове базиране на чињеницама?

Ха, па не бих себе окарактерисао као експерта за филмове који су базирани на чињеницама, пре бих рекао да је овде реч о некој мојој подсвести и подсвесним изборима тема и прича које ме занимају. Први филм који сам снимио био је документарац „Крстарење”, и можда још од тада ја развијам такву врсту наративне филмске технике. Скицирам стварне догађаје и стварне личности у тим догађајима које желим да осветлим, али не из неког посебног угла или из жеље за неким мојим доприносом истини или нечијој биографији, већ више у намери да направим неку врсту свеобухватног портрета. С једне стране, у питању је интерпретација догађаја, а са друге што дубље истраживање ликова, њихових карактера, мотивације, преломних тренутака за доношење погрешних или правих одлука. У сваком случају, трудим се да људи разумеју и прихвате оно што радим.

Упркос комерцијалним разликама ова три филма су тематски слична, увек је то прича о људима који су у потрази за нечим, а на крају се испостави да то није оно што су мислили да ће бити?

Слажем се да има сличности и то у оном основном принципу, а то је да је реч о портрету особе која је јавна личност, има јавни живот и јавну харизму, а у приватном животу је веома другачији, са својом унутрашњом борбом испод површине и са тежњом ка величини. Сва три филма су у основи портрети неконвенционалних антагониста, који покушавају нешто изузетно амбициозно у свом раду и желе да утичу на свет. Али, на крају, као и код сваког мита, прави смисао се врти око протагониста.

И ексцентрични Џон ду Понт је желео да утиче на свет, али је скончао као убица?

И сам живот Ду Понта и његове опсесије су веома бизарни. Ду Понт је припадник веома богате старе америчке династије и очигледно је да је тражио неку своју позицију на породичној лествици. Иако није имао додирних тачака са рвачким спортом, имао је ту сумануту идеју да буде човек број један, да се прослави као тренер и спонзор најбољих америчких рвача. Оно што је мене највише привукло овој истинитој причи јесте питање шта ли је било у његовој глави, на какве су све пактове са њим морали да пристану спортисти рвачи и како се тај сан завршио трагично, убиством најбољег спортисте.

Између „Капотеа” и „Формуле успеха” прошло је шест година, између „Формуле успеха” и „Фокскечера” непуне четири, убрзавате темпо?

Ха, било би дивно назвати то убрзањем. „Капоте” је био прави независан филм који је сниман без унапред зацртаних комерцијалних побуда. Настајао је тешко и да није било огромне подршке мог пријатеља, глумца и продуцента Филипа Симора Хофмана, ко зна каква би му судбина била. Филм „Формула успеха” са Бредом Питом и Џоном Хилом рађен је у великом студију и под сасвим другачијим условима, а идеју за филм „Фокскечер” дао је још пре осам година холивудски продуцент Том Хилер. Комплетно је завршен само две недеље пре званичног почетка Канског фестивала. Дакле, о неком стваралачком темпу не бих говорио, јер сваки од ових филмова има неко своје потребно време настанка, а да не говорим о томе да сам у међувремену започињао још два пројекта од којих сам одустајао због економске кризе.

Било је изазовно радити у студијском систему?

Оно што је ту заиста добро и атрактивно јесте то што студији са својим маркетингом и дистрибуцијом имају стварну моћ какву не можете имати у независном филму. Ако имате могућност да задржите оно што сте искрено желели да направите, па вам још студио нуди савез, то је онда идеална ситуација. Наравно, веома ретка. Али, у сваком случају, уз поштовање услова великих студија бар имате гаранције да ће ваш филм бити у дистрибуцији.

У свим филмовима радили сте са великим звездама, сада и са Стивом Карелом, Ченингом Тејтумом и Марком Рафалом, да ли је то и ствар поверења у вас као редитеља?

Увек мора да постоји међусобно поверење када дође до тренутка заједничког окупљања, после преговарања, усклађивања термина. Када сам разговарао са Ченингом Тејтумом, који игра лик олимпијског победника Марка Шулца, нисам још имао готов сценарио, али је он одмах био заинтересован за овај филм. Са Стивом Карелом којем сам наменио улогу Ду Понта, иако је Карел пре свега један од најбољих америчких комичара, сусрет је био симпатичан и смешан јер смо и један и други спремали некакве пригодне говоре за састанак које нисмо користили, а са Руфалом је ишло брзо. Мислим да су они врло добро разумели моје виђење филма као медија који има јединствену способност да комуницира на начин на који ниједан други медиј не може, и да заједничко снимање филма омогућава свима нама да се суочимо са стварима које истражујемо.