Поразно наслеђе ЦИА

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Наставак америчке ујдурме око пребацивања кривице – између владе, војног врха и обавештајних агенција – за поразе на светским ратиштима и неефекасност у одбрани од тероризма (реч је о нападима на Светски трговински центар и Пентагон 11. септембра 2001. године) могао би додатно да се одрази на пољуљани углед ЦИА, најпознатије обавештајне службе света.

Атак Конгреса на бившег шефа ЦИА Џорџа Тенета, по слову закона који је Џорџ Буш потписао у Белој кући прошлог месеца – обелодањивање резултата интерне истраге о Тенетовим пропустима у организацији те службе и погрешној процени информација које су указивале на опасност од терористичких напада – поистовећује се са покушајем администрације САД да оправда своје пропусте. На рачун појединаца из обавештајног врха. Тенет, који је напрасно напустио положај 2004. године, наметнуо се као добродошла жртва и из других разлога. Спекулише се да је атак, суштински, намењен некоме другом. Могао би да представља увод у чистке у обавештајном окружењу, не би ли се створили услови за устоличење гарнитуре по укусу Беле куће.

Серија грешака

У време мандата, Тенет није деловао по инструкцијама из Беле куће. Био је склон да критикује све нивое администрације, пребацује САД "опседнутост" интервенцијом у Ираку, указује на "заслепљеност" при разматрању свих осталих безбедносних питања. "Уместо тога, као врховни шеф армије агената морао је да испољи одлучност и визионарске способности, усмери акције, не обазирући се на отпор припадника других структура администрације", истакнуто је у образложењу Конгреса зашто се резултати те истраге обелодањују.

Сумње у способности некадашњег првог човека Ленглија (до 2004. године) могле би да се пренесу на кадрове ЦИА, од њеног оснивања до данас: "Хероји попут Џека Рајана (јунака шпијунских романа Тома Кленсија) побеђивали су у књигама и на филмском платну – стварност је била другачија", истакао је Тим Вајнер, новинар "Њујорк тајмса".

У недавно објављеној књизи "Наслеђе пораза – историја ЦИА" Вајнер је описао серију "катастрофалних" грешака америчке службе: "ЦИА је била затечена кључним догађајима... Били су изненађени када су Совјети тестирали атомску бомбу 1949. године, запањени да су Кинези умарширали у Кореју 1950. године, нису били информисани о предстојећој Мађарској револуцији 1956. године. Криза на Куби 1962. године, свргавање персијског шаха 1979. године, пад Берлинског зида 1989. године и Садамова окупација Кувајта 1990. године такође нису били правилно процењени у Ленглију (седиште ЦИА)."

Закључци аутора нису предмет оспоравања. Доследан репутацији носиоца Пулицерове награде, Вајнер је користио проверене податке и информације. Цитирао је из 50.000 аката из архива ЦИА, позвао се на више од три стотине интервјуа, поименце, ни један извор није био анониман.

Узроци неуспеха

Вајнеров, назвао га је краљевски, закључак наишао је на оштру критику: "Темељ неуспеха ЦИА била је њена политичка зависност. Није дејствовала по потребама, већ по наређењу ,одозго’... Уместо да штити интересе САД, штитила је политичке интересе, по потреби фабрикујући доказе који би ишли у прилог остварењу, али и оправдању политичких циљева."

ЦИА би могла да понови стару, хроничну грешку. Геро фон Рандов, један од најбоље обавештених континенталних новинара о раду информативних служби, изразио је сумњу у коментару хамбуршког недељника "Цајт": "Спекулације о последњем председничком науму Џорџа Буша, о интервенцији из ваздуха и са мора, као ,енергична опомена’ Техерану, нису само спекулације... За обезбеђење такве операције, међутим, потребна је подршка ЦИА, извесно и ново руководство, које би било безусловно сагласно са политиком Вашингтона."