Porazno nasleđe CIA

ANALIZA VESTI
Nastavak američke ujdurme oko prebacivanja krivice – između vlade, vojnog vrha i obaveštajnih agencija – za poraze na svetskim ratištima i neefekasnost u odbrani od terorizma (reč je o napadima na Svetski trgovinski centar i Pentagon 11. septembra 2001. godine) mogao bi dodatno da se odrazi na poljuljani ugled CIA, najpoznatije obaveštajne službe sveta.

Atak Kongresa na bivšeg šefa CIA Džordža Teneta, po slovu zakona koji je Džordž Buš potpisao u Beloj kući prošlog meseca – obelodanjivanje rezultata interne istrage o Tenetovim propustima u organizaciji te službe i pogrešnoj proceni informacija koje su ukazivale na opasnost od terorističkih napada – poistovećuje se sa pokušajem administracije SAD da opravda svoje propuste. Na račun pojedinaca iz obaveštajnog vrha. Tenet, koji je naprasno napustio položaj 2004. godine, nametnuo se kao dobrodošla žrtva i iz drugih razloga. Spekuliše se da je atak, suštinski, namenjen nekome drugom. Mogao bi da predstavlja uvod u čistke u obaveštajnom okruženju, ne bi li se stvorili uslovi za ustoličenje garniture po ukusu Bele kuće.

Serija grešaka

U vreme mandata, Tenet nije delovao po instrukcijama iz Bele kuće. Bio je sklon da kritikuje sve nivoe administracije, prebacuje SAD "opsednutost" intervencijom u Iraku, ukazuje na "zaslepljenost" pri razmatranju svih ostalih bezbednosnih pitanja. "Umesto toga, kao vrhovni šef armije agenata morao je da ispolji odlučnost i vizionarske sposobnosti, usmeri akcije, ne obazirući se na otpor pripadnika drugih struktura administracije", istaknuto je u obrazloženju Kongresa zašto se rezultati te istrage obelodanjuju.

Sumnje u sposobnosti nekadašnjeg prvog čoveka Lenglija (do 2004. godine) mogle bi da se prenesu na kadrove CIA, od njenog osnivanja do danas: "Heroji poput Džeka Rajana (junaka špijunskih romana Toma Klensija) pobeđivali su u knjigama i na filmskom platnu – stvarnost je bila drugačija", istakao je Tim Vajner, novinar "Njujork tajmsa".

U nedavno objavljenoj knjizi "Nasleđe poraza – istorija CIA" Vajner je opisao seriju "katastrofalnih" grešaka američke službe: "CIA je bila zatečena ključnim događajima... Bili su iznenađeni kada su Sovjeti testirali atomsku bombu 1949. godine, zapanjeni da su Kinezi umarširali u Koreju 1950. godine, nisu bili informisani o predstojećoj Mađarskoj revoluciji 1956. godine. Kriza na Kubi 1962. godine, svrgavanje persijskog šaha 1979. godine, pad Berlinskog zida 1989. godine i Sadamova okupacija Kuvajta 1990. godine takođe nisu bili pravilno procenjeni u Lengliju (sedište CIA)."

Zaključci autora nisu predmet osporavanja. Dosledan reputaciji nosioca Pulicerove nagrade, Vajner je koristio proverene podatke i informacije. Citirao je iz 50.000 akata iz arhiva CIA, pozvao se na više od tri stotine intervjua, poimence, ni jedan izvor nije bio anoniman.

Uzroci neuspeha

Vajnerov, nazvao ga je kraljevski, zaključak naišao je na oštru kritiku: "Temelj neuspeha CIA bila je njena politička zavisnost. Nije dejstvovala po potrebama, već po naređenju ,odozgo’... Umesto da štiti interese SAD, štitila je političke interese, po potrebi fabrikujući dokaze koji bi išli u prilog ostvarenju, ali i opravdanju političkih ciljeva."

CIA bi mogla da ponovi staru, hroničnu grešku. Gero fon Randov, jedan od najbolje obaveštenih kontinentalnih novinara o radu informativnih službi, izrazio je sumnju u komentaru hamburškog nedeljnika "Cajt": "Spekulacije o poslednjem predsedničkom naumu Džordža Buša, o intervenciji iz vazduha i sa mora, kao ,energična opomena’ Teheranu, nisu samo spekulacije... Za obezbeđenje takve operacije, međutim, potrebna je podrška CIA, izvesno i novo rukovodstvo, koje bi bilo bezuslovno saglasno sa politikom Vašingtona."