И запрашивање комараца се политизује

Зашто се код нас све претвори у политику? И докторат министра унутрашњих послова Небојше Стефановића, и обраћање министра просвете и науке Срђана Вербића на конференцији за медије поводом непостојећег доктората, сада већ бившег, ректора Универзитета Мегатренд Миће Јовановића, и поплава – кад су неки приметили да је међу угроженим општинама више оних у којима нису победили напредњаци, и нови порези и борба против комараца…

Владимир Гоати, директор Транспарентности Србија, каже да се то догађа зато што се партијска политика у све меша и то толико да се може говорити о партитократији.

„Од 2011. године имамо партитодеспотију од запошљавања па надаље. Ствари које претпостављају меритократију не постоје ни у једној сфери. Када ствари пођу низбрдо очитава се политика. То се догодило и сада, у афери с докторатима и приватним универзитетима, од којих су неки такви да само код нас могу постојати – ту се деле велике плате људима из врха политике који предају а владајуће структуре добијају дипломе. С друге стране врло скупо продајете дипломе обичним студентима, што је све укупно скоро корупционашки дил.”

„Партије, више него и у једној посткомунистичкој земљи, непосредно све спроводе, они су неприкосновене”, каже Гоати.

„Сада може да се постави питање и да ли су спорни докторати професора, и све може да падне као домине. Такорећи до јуче имали смо и бланко оставку посланика који су се тиме одрекли своје слободе, и то све док ЕУ и Венецијанска комисија нису интервенисали, па је то укинуто 2011. године. Најтеже је изаћи на крај с инерцијом, иако се зна да мандат припада човеку који је изабран. И државна управа је постављена од партија и зато је читав живот политизован. Треба ићи на професионализацију државне управе и то је једини начин да се превлада политизација. Овде су партије преузеле непосредно владање, а требало би нешто препустити слободним асоцијацијама, грађанима, уместо да странке попуњавају места у државним органима.”

Гоати каже да је тешко имати стрпљења за промене набоље и да се, где год да се зачепрка, дође до партије.

„Оптимизам да ће се то променити постоји али се мери десетинама година.”

Милан Николић, социолог, каже да код нас све јесте политика.

„Држава је најважнији фактор у свему, има највише новца, доноси законе. Политика ће још дуго бити најважнија. Током комунизма је било исто, али је Универзитет био оаза. Али, то су биле мале оазе. Био сам одличан студент, али и дисидент, и нисам могао да добијем позицију на факултету. Био сам у затвору четири пута, од тога једанпут две године. У војсци сам био у кажњеничкој јединици, што је горе од затвора, јер вас тамо ни тренутак не остављају на миру. Осам година сам био без посла и исто толико без пасоша”, каже и закључује да је добио оно што је тражио.

Николић објашњава да је све дневна политика али да сада ипак имамо и парламентарну демократију с релативном слободом медија.

„Али, имамо и дечије болести демократије – партитократију. Јер, партија користи јавна предузећа, одлучује у парламенту, скупља новац који јој је потребан… Нажалост, елите су нам слабе, економска елита је бескорисна, овде су људи подмићивали политичаре и тако постали богати. Елите морају изаћи из партијских структура. Интелектуална елита је трула, што показују ови докторати који се штанцују. Она се повукла, мало их је отишло у економију или политику. Све јесте политика зато што су други делови друштва, који су право друштво и његови дубински делови (економија или уметност), веома везани. Политика је наша судбина јер је друштво тако структуирано, али и друштва морају да расту и да сазревају.”

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да се све претвара у политику зато што политика одлучује о нашим судбинама.

„Политика је ушла у све па и у биографије. Министар унутрашњих послова је мало колатерална штета, јер има људи који хоће да буду утицајни. Они ће сада бити у некој комисији која ће разматрати да ли је докторат плагијат или не, а онда ће се они који треба да се сете, сетити тога у некој ситуацији. Прича се и да постоје високе школе које повремено запошљавају политичаре.”

Стојиљковић каже да је образовању, запрашивању комараца, малој матури… заједничка једино – политика.

„Јер, зашто је потребна мала матура када је у школама више места него што има деце. Нигде не може да се приђе без политике. Она је постала превише утицајна и одувала је све праве вредности.”