Тасовац од културе прави циркус

Био сам против тога да представа „Мала”, рађена по мом тексту, у режији Ивана Вуковића, буде на програму фестивала „Театар у тврђави” баш због моје позиције. Да бих предупредио „благонаклона новинарска питања”. Али, са неколико је страна било предлога за њу, па сам помислио – што да не. Текст сам написао пре 24 године, извођена је много пута, неће ми сада то помоћи у каријери, каже за „Политику” Радослав Лале Павловић, саветник председника Србије за културу и председник организационог одбора поменутог фестивала, који почиње 6. јула у Смедереву, одвија се под називом „Кретање” и делимично је посвећен обележавању Првог светског рата.

– Одгледао сaм недавно њено извођење у Нишу и запрепастио сам се. Текст је непријатно савремен. За све ове године ништа се није променило. И не само то, десио се рикверц. А биће и горе – додаје Павловић. 

Да ли сте задовољни селекцијом представа, колики је буџет фестивала и како је он обезбеђен?

Буџет је три милиона динара, обезбедио га је град Смедерево, тачну структуру не знам. Доста касно смо почели са припремама, али мислим да смо направили квалитетан програм. Трудили смо се да то буду представе у правом смислу те речи, а не перформанси, хидродрама или бријање полног органа. Јер, сви су фестивали сада постали Битеф. Он је увек био истраживање, авангардан, амбијенталан и потребно га је неговати. Али је у међувремену и Јагодина постала битефовска, па и Стеријино позорје. Нека постоји и један који није такав.

Да ли вам сметају контроверзе које прате цео догађај, будући да је фестивал у истом граду „Тврђава театар”, чији је творац Вида Огњеновић, укинут па је оформљен овај?

Реч је о два фестивала који нису ни у каквој вези, и то сам неколико пута поновио. „Тврђава театар” није укинут већ је у дугу од седам милиона динара. Не постоји начин да они аплицирају за средства са тим дугом, нити постоји законска могућност да им министарство или локална самоуправа уплати средства док они не регулишу своје дугове. Ви можете бити љути колико год хоћете на банку, али кад имате дуг на четири картице од по две хиљаде евра, логично је да вам неће бити одобрен кредит. 

Рекли сте на почетку разговора да је стање у друштву лоше и да ће бити горе. Били сте на челу Управног одбора Народног позоришта, дали сте оставку јер се, како сте рекли, није поштовао закон. Како гледате на нашу културну политику, на постављења на челне позиције, на Закон о култури?

Наравно да су нам закони мањкави јер сваки наслеђује претходни, па се ствари никада не исправе. А ми се, уз то, не држимо закона. Кажете да су директори Историјског музеја Србије и Етнографског музеја смењени јер им је, по закону, истекао рок од годину дана вршења в. д. функције. А сам Тасовац је био осам пута по годину дана в. д. у Филхармонији. Конкурс је одлична идеја. Али, кад министар не прихвати предлог који му пошаље Управни одбор који је само министарство поставило, једноставно јер неће да га прихвати, онда се идеја конкурса дегенерише. Имате и један парадокс. На изборима гласачи кажу шта мисле и она странка која скупи преко педесет посто посланика у Скупштини Србије врши власт. Врло је важно да причамо о стварима које сви знају, али их игноришу. СНС је на изборима добио преко педесет посто, а министар Тасовац сменио је буквално све кадрове СНС-а у свом министарству и у републичким институцијама. Значи, вратили смо се на 2000. годину. Питам министра зашто у институције долазе милитантни кадрови ЛДП-а и десно крило ДС-а, под плаштом приче да није важно ко је из које странке? Па не можете да се играте са парламентарним системом. Колико сам ја информисан, они су изборе изгубили. Нација је рекла да их неће.   

О коме конкретно говорите?

О пет жена које су изабране у Управни одбор Народног позоришта. Ниједан мушкарац. То није у складу са добром праксом која у Европи постоји. Видим вам осмех на лицу, али да је реч о пет мушкараца ви бисте ме сигурно питали зашто нема ниједне жене. Уз то, нису именовали свих седам чланова, а требало је. То почиње да изгледа као циркус, завршиће као циркус јер сам министар од културе прави циркус. Недорастао је својој функцији, пијаниста који не свира.

Да ли сте министру Тасовцу рекли све ово лично, да ли сте у контакту, како сарађујете?

Ако мислите на то да ли, кад га видим, кажем здраво и како си, онда јесмо у контакту. Он од озбиљних разговора бежи. Пословно не сарађујемо. Како бисмо и могли кад сматрам да је у овом тренутку на сцени идеологија југославенства, кроатизација српске културне сцене. Министра занимају, пре свега, регионални пројекти, док Први светски рат пролази готово у тишини. Осим публикација и понеке изложбе, ништа се не дешава. А одобрен је буџет од 602 милиона динара. Ево примера. Влада је основала организациони одбор за прославу стогодишњице Великог рата. Председник одбора је председник Николић, ја сам координатор. Договаран је програм са француском владом, они су звали нас да учествујемо и поставимо атрактивну изложбу у Културном центру у Паризу о њиховом трошку. О свему томе обавестим Тасовца и два месеца касније, кад би требало да почне рад на томе, тражимо сагласност од њега. Долази цела француска делегација, а министар каже: „Ја први пут чујем за ово. Ми то нећемо радити, то није наш интерес.” Шта ми је преостало него да се извињавам Французима.

Износите озбиљне критике. Да ли мислите да је Министарство културе урадило нешто добро и позитивно, као саставни део ове владе?

Ја само износим аргументе. Министра више знамо по фризури него по неком резултату. Осим тога, зна се ко је за шта задужен. Он одговара за свој ресор. Нема ту командне одговорности. Ко је пристао да буде министар, треба да одговара сам.

Да ли можда имате министарске амбиције?

Све своје снове сам одсањао. Написао сам „Шовинистичку фарсу”, „Муке по Живојину”, „Моју драгу”, „Мог рођака са села”, „Балканска правила”. Мислите ли да постоји већа титула од те и да бих отишао са овог места које је више од министарског?