Играч који је волео Меџика

Кад неко више воли Меџика Џонсона од Мајкла Џордана може да значи само две ствари: или навија за „Лејкерсе” или у кошарци даје предност уметности у односу на механику. Свакако, Џордан је најбољи кошаркаш света свих времена, зна то и Душан Кецман с којим смо се, у разговору пред његов опроштајни меч у „Пиониру” (недеља, 17 ч), подсетили неких важних тренутака у његовој каријери.

„Кад сам почињао да тренирам кошарку владало је велико ривалство између Меџика и Џордана. Обојица су тада имали свој видео-клип, а мени се више допао Меџик, због смисла за игру, грациозности, асистенција које противници нису успевали да прате. Таленат сам почео да развијам на бетону, играјући баскет у крају на Новом Београду. То је велика школа кошарке, ту се уче разне форе, ту покушаваш што пре да даш кош, па тако и да уведеш лопту у игру док противник спава”, каже Душан Кецман (6. новембар 1977, 197 цм, бек), играч за гледање, чији ће нам потези све више недостајати у ери гладијаторске кошарке.

Његово гостовање у „Политици” искористили смо да заједно прођемо кроз све оно што је допринело да његова каријера буде успешна.

Први тренинг?

Имао сам 12 година. Друг из разреда ме је одвео на мој први тренинг, у ИМТ-у. До тада сам играо са другарима из краја на терену иза школе „Иван Гундулић” код „Фонтане”.

Први клуб?

Од своје 18. године, од 1995. до 2001, играо сам за Беопетрол. После сам отишао на једну сезону у ФМП, па одатле први пут у Партизан.

Улога родитеља?

Никад се нису мешали у кошарку, а још мање ме гурали у том смеру. Говорили су стално да школа мора да буде на првом месту. Мама је истицала да је средња школа минимум и ја сам то испунио. Хтео сам и више, уписао сам Економски факултет, али је то ипак било неспојиво са професионалном кошарком.

Први уговор?

Први уговор је био са Беопетролом. Тренер Соле Миловановић ме је увео у први тим, много ми је помагао, указивао на чему треба да радим и на томе сам му веома захвалан. Ко зна где би био да ме није гурнуо у ватру са 18 година…

Први новац од кошарке?

Са уласком у први тим Беопетрола. Добијеш нове патике, прву стипендију. Памтим је врло добро, тај осећај се не заборавља. Било је пролеће 1995. кад ми је тренер Миловановић казао да не идем више на јуниорске тренинге, већ само са првим тимом. После три-четири месеца стигла је прва стипендија, око 200-300 немачких марака. Биле су то паре…

Позиција у тиму?

У млађим категоријама сам играо углавном плеја. После сам полако прелазио на бека. Увек сам се најбоље осећао кад сам имао лопту код себе.

Партизан?

Ту сам осетио шта значи велики клуб, са много ватрених навијача. Шта је императив победе, рад код Дулета Вујошевића који сваку ситницу исправља. Требало ми је неколико месеци да уђем у тај систем. Саиграчи су ми доста помагали, брзо сам био спреман да заједно с њима испуним велика очекивања. Онда је стигао први „вечити” дерби и све остало што носи дрес Партизана.

Панатинаикос?

Можда најлепша година у каријери, 2009. Освојили смо триплу круну, први пут сам био првак Европе, на фајнал-фору у Берлину. Велика је привилегија бити у тиму са Дијамантидисом, Спанулисом, Батистом, Фоцисом, Јасикевичијусом и осталима, а притом код тренера Жељка Обрадовића. Увек ми је лепо кад се вратим у Атину.

Највећи успех?

Било је много трофеја, али ја нешто друго стављам на прво место… Кроз кошарку сам много тога видео, много људи упознао, стекао пријатеље који су највеће богатство. Драго ми је да са многим саиграчима одржавам контакте и што ће већина њих бити на мом опроштајном мечу.

Највећи жал?

Прво то што као најбољи млади играч земље стицајем околности нисам био члан младе селекције која се окитила европским златом. Криво ми је и што нисам имао званичан наступ за сениорску репрезентацију. Донекле су и повреде утицале да два-три пута будем прекобројан, али руку на срце конкуренција је била невероватна. Успех је бити и на ширем списку уз имена Бодироге, Јарића, Гуровића, Стојаковића, Ракочевића…

Француска?

Прошле године ми је било лепо у Роану, породица је уживала, водили смо миран живот. Био је то увод у пензију. Онда сам одлучио да продужим још сезону у Трећој лиги у Монаку, али пошто се коцкице нису сложиле рекао сам себи: Крај!

Породица?

Највеће богатство: супруга Андреа и два сина – трогодишњи Андреј и Вук који има девет и по 9,5 месеци.

Опроштајни меч?

Остала су још три дана... Три месеца радимо на томе. У старту смо хтели да то буде хуманитарни меч, а кад су се десиле поплаве, онда сам одлучио да сав приход иде у једно обданиште у Свилајнцу. Сви који дођу у Пионир лепо ће се провести. Доћи ће многи бивши и садашњи асови у разним спортовима, желим да то буде и њихов дан јер многи од њих стицајем околности нису имали своје опроштајне мечеве а заслужили су их више од мене. Волео бих да публика буде један тим и да сви заједно покажемо право лице наше кошарке.

Живот после кошарке?

Занима ме да будем тренер, мада знам да то није лак позив. Што си искуснији играч све јасније видиш колико је тешко ускладити 12 карактера, кад да будеш благ, кад строг, кад психолог, кад педагог. Спреман сам да учим и имам елан за то.

На крају, пре но што се спусти завеса на каријеру украшену са 18 трофеја (седам титула првака Србије, по четири домаћа купа и пехара АБА лиге, првенство и куп Грчке и Евролига) треба рећи још нешто! Памтити Душана Кецмана по кошу који је дао Цибони с краја на крај терена у Загребу, којим је донео Партизану титулу Јадранске лиге 2010, било би сасвим погрешно. Много важније од једног таквог поготка –  који је, сложиће се и он, био и плод случајности – јесте све оно друго што код њега није било случајно. А то су, поред грациозних продора и додавања, свакако спортски дух и држање које је било достојанствено и у поразима.

----------------------------------------------

ТВ пренос из „Пионира”

Опроштајни меч Душана Кецмана преносиће телевизија Б92 (недеља, 17 ч). Меч организује ДНА комјуникејшн у склопу акције „Срце на терен”.

----------------------------------------------

Од Беопетрола до Монака

Душан Кецман је играо у десет клубова. То су: Беопетрол (1996-2001), ФМП (2001/2), Партизан (2002-4, 2006-8, 2009-12), Македоникос (2004), Ефес Пилсен (2004/5), Остенде (2005), Кијев (2005/6), Панатинаикос (2008/9), Роан (2012/13) и Монако (2013).