Жртве инцеста трауме прате кроз живот

У алексиначком селу Тешица, педесетседмогодишњи мештанин Ч. В. осумњичен је за обљубу малолетне унуке. Он се терети да је над девојчицом блудничио пуне две године. Злочин је са неверицом примљен у локалној средини.

Како објашњава психолог Александра Јанковић, слични случајеви су се дешавали и раније али су данас многе жртве спремније да пријаве злостављача.

– Жртва се често налази у веома деликатној позицији. Рецимо, ћерка се обрати мајци за помоћ говорећи јој да је отац злоставља, ова јој не поверује или, још горе, оптужи је да је она крива што је завела оца. У многим случајевима злостављачи су у прошлости и сами били жртве који, због такозваног механизма идентификовања са агресором, почињу да се понашају као они. Често су то тако неупадљиви људи, да се и стручњаци зачуде када се сретну са таквом особом. Реч је о озбиљном психопатолошком поремећају на нивоу структуре личности и тешко је са сигурношћу рећи шта их тера да се тако понашају – нагласила је Јанковићева.

Према подацима "Инцест траума центра" из Београда, од четворо деце која су сексуално злостављана, три су девојчице и један је дечак. Када је реч о починиоцима сексуалног злостављања деце, статистика указује на то да су од њих петоро четворица мушкарци, а једна жена. Истраживање ове угледне организације показује да је у 39,12 одсто случајева инцест урадио отац, али и да је у 53,22 одсто починилац сексуалног злостављања неко ко представља фигуру оца, попут очуха, хранитеља, усвојитеља.

– Проблем је што жртве инцеста долазе у ситуацију да буду "етикетиране" од стране друштва. То може свима да се догоди. Трауме жртве су велике и остављају озбиљне трагове, чак и ако није долазило до сексуалног односа, већ само до додиривања. Уколико жртве нису на одговарајући начин психолошки третиране, носиће огроман терет и могу да постану психолошки хендикепиране. Србија је одавно део света када је реч о процедурама које се примењују у лечењу ових људи, али је проблем што се, најчешће због недостатка новца, мало раде превентивни програми – каже наша саговорница.

Анализе су показале и да не постоји посебна географска, социјална, образовна, национална и друга специфичност која би указала на жртву, починиоца и породицу када је реч о овој области. Ипак, оно што је специфично јесте да се у урбаном крајевима и високо образованим слојевима друштва "тајна боље крије", а чињеница је да већина мајки није свесна да је сексуално злостављање њиховог детета у току.

– Проблем је и што у неким телевизијским програмима учествују девојчице које су у периоду ране адолесценције, а које као младе звезде имитирају еротизовано понашање старијих фолк звезда. Када имате поплаву таквих садржаја и публику која то воли да гледа, на неки начин сте дозволили и педофилију – додала је психолог Александра Јанковић.

Алармантан је и податак да се више од 40 одсто старијих адолесценткиња и одраслих жена обраћа за помоћ тек више година након што се сексуално злостављање завршило, док је у 26,44 одсто случајева злостављач према детету користио и физичку силу.

– Злостављачи по правилу користе такозване кризне тренутке да би урадили оно што намеравају. То су углавном викенди, годишњи одмори, прославе када је породица на окупу. Попушта им контрола под којом су били док имају пословне обавезе и тада испливавају морбидни садржаји. Познато је да људи не желе да се мешају у туђе ствари, али у овим случајевима, ако нешто знају, морају да кажу. Ако комшија примети да дете злоставља отац, нека поразговара са његовом мајком и скрене јој пажњу на проблем – сматра наша саговорница.