Žrtve incesta traume prate kroz život

U aleksinačkom selu Tešica, pedesetsedmogodišnji meštanin Č. V. osumnjičen je za obljubu maloletne unuke. On se tereti da je nad devojčicom bludničio pune dve godine. Zločin je sa nevericom primljen u lokalnoj sredini.

Kako objašnjava psiholog Aleksandra Janković, slični slučajevi su se dešavali i ranije ali su danas mnoge žrtve spremnije da prijave zlostavljača.

– Žrtva se često nalazi u veoma delikatnoj poziciji. Recimo, ćerka se obrati majci za pomoć govoreći joj da je otac zlostavlja, ova joj ne poveruje ili, još gore, optuži je da je ona kriva što je zavela oca. U mnogim slučajevima zlostavljači su u prošlosti i sami bili žrtve koji, zbog takozvanog mehanizma identifikovanja sa agresorom, počinju da se ponašaju kao oni. Često su to tako neupadljivi ljudi, da se i stručnjaci začude kada se sretnu sa takvom osobom. Reč je o ozbiljnom psihopatološkom poremećaju na nivou strukture ličnosti i teško je sa sigurnošću reći šta ih tera da se tako ponašaju – naglasila je Jankovićeva.

Prema podacima "Incest trauma centra" iz Beograda, od četvoro dece koja su seksualno zlostavljana, tri su devojčice i jedan je dečak. Kada je reč o počiniocima seksualnog zlostavljanja dece, statistika ukazuje na to da su od njih petoro četvorica muškarci, a jedna žena. Istraživanje ove ugledne organizacije pokazuje da je u 39,12 odsto slučajeva incest uradio otac, ali i da je u 53,22 odsto počinilac seksualnog zlostavljanja neko ko predstavlja figuru oca, poput očuha, hranitelja, usvojitelja.

– Problem je što žrtve incesta dolaze u situaciju da budu "etiketirane" od strane društva. To može svima da se dogodi. Traume žrtve su velike i ostavljaju ozbiljne tragove, čak i ako nije dolazilo do seksualnog odnosa, već samo do dodirivanja. Ukoliko žrtve nisu na odgovarajući način psihološki tretirane, nosiće ogroman teret i mogu da postanu psihološki hendikepirane. Srbija je odavno deo sveta kada je reč o procedurama koje se primenjuju u lečenju ovih ljudi, ali je problem što se, najčešće zbog nedostatka novca, malo rade preventivni programi – kaže naša sagovornica.

Analize su pokazale i da ne postoji posebna geografska, socijalna, obrazovna, nacionalna i druga specifičnost koja bi ukazala na žrtvu, počinioca i porodicu kada je reč o ovoj oblasti. Ipak, ono što je specifično jeste da se u urbanom krajevima i visoko obrazovanim slojevima društva "tajna bolje krije", a činjenica je da većina majki nije svesna da je seksualno zlostavljanje njihovog deteta u toku.

– Problem je i što u nekim televizijskim programima učestvuju devojčice koje su u periodu rane adolescencije, a koje kao mlade zvezde imitiraju erotizovano ponašanje starijih folk zvezda. Kada imate poplavu takvih sadržaja i publiku koja to voli da gleda, na neki način ste dozvolili i pedofiliju – dodala je psiholog Aleksandra Janković.

Alarmantan je i podatak da se više od 40 odsto starijih adolescentkinja i odraslih žena obraća za pomoć tek više godina nakon što se seksualno zlostavljanje završilo, dok je u 26,44 odsto slučajeva zlostavljač prema detetu koristio i fizičku silu.

– Zlostavljači po pravilu koriste takozvane krizne trenutke da bi uradili ono što nameravaju. To su uglavnom vikendi, godišnji odmori, proslave kada je porodica na okupu. Popušta im kontrola pod kojom su bili dok imaju poslovne obaveze i tada isplivavaju morbidni sadržaji. Poznato je da ljudi ne žele da se mešaju u tuđe stvari, ali u ovim slučajevima, ako nešto znaju, moraju da kažu. Ako komšija primeti da dete zlostavlja otac, neka porazgovara sa njegovom majkom i skrene joj pažnju na problem – smatra naša sagovornica.