ЕХУД, ЕЛДАД И ГИЛАД

Тешко да се ико сећа да су ова три јеврејска имена била повод прошлогодишњег разорног либанског рата између Израела и шиитске милиције Хезболаха. Резервисте Ехуда Голдвасера и Елдада Регева хезболаси су отели током напада на војну патролу 12. јула на израелској страни границе, пошто су претходно прокопали тунел. Две недеље раније, приликом напада код кибуца Керем Шалом на израелској граници појаса Газе, отет је Гилад Шалит.

Судбине појединаца често знају да одреде крупне догађаје. Гиладова отмица наговестила је прошлогодишњу блискоисточну буру. Киднаповање Ехуда, 31, и Елдада, 27, послужило је као casus belli. Решен да се обрачуна са хезболасима које сматра терористима и да ослободи двојицу отетих, Израел је кренуо у рат који је однео 160 израелских и више од 1.200 либанских живота.

Отета двојица војника током 34 дана рата нису пронађена. О њиховој судбини ни израелска влада ни њихове породице и данас не знају ништа. На годишњицу Гиладовог нестанка, овог 25. јуна, радикални палестински Хамас емитовао је наснимљену поруку – што је прва потврда да је у животу.

О Другом либанском рату много тога је речено и написано. У Израелу и по свету и те како се полемисало. И док се расправа у Израелу махом тицала половичног војног успеха армије навикнуте на тријумфе, свет се више бавио систематичним израелским разарањима Либана.

Овог пролећа своју оцену кратког, али жестоког сукоба дала је и независна израелска комисија судије Елијаху Винограда која је дошла до закључка да је премијер Ехуд Олмерт одлуку о уласку у рат против Хезболаха донео пребрзо, без озбиљних претходних анализа.

Најодговорнији трио делимично је платио цену: начелник Генералштаба Дани Халуц је поднео оставку, министар одбране Амир Перец не само да је изгубио ресор већ и лидерство Лабуристичке странке. Олмерт, који је узвратио да је "поносан" на одлуку да "снажно и силом" узврати на отмицу двојице, погибију осморице војника и на Хезболахово ракетирање севера Израела, једини је некако преживео.

Тада је признао да је унапред процењивао да су минималне шансе да током војне операције ослободи Ехуда и Елдада, али да је тако морало да буде. Покушао је упућујући командосе у либанску долину Баалбека. Отели су пет чланова породице Насралах мислећи да се ради о рођацима лидера Хезболаха, Хасана Насралаха. Када су увидели грешку, морали су да их пусте.

Либански и палестински милитантни не крију да су војници отети како би се размењивали за заточене по израелским затворима. Премијер Олмерт је пристао на дискретно ценкање уз помоћ многих посредника. И поново није успео.

Хезболаси нису до сада понудили никакав видео или фотографију као доказ да су Ехуд и Елдад живи – што је обично први корак за преговарање. Нити су прихватили предлог Црвеног крста да им се допусти да писмено контактирају своје породице. "Ништа за џабе", цинично одговарају инсистирајући на ослобађању заточених у Израелу преко броја који предвиђа резолуција УН. Не иде ни са Хамасом, иако Израелци имају довољно Палестинаца за размену, укључујући и Хамасове парламентарце.

Проблем је што отмице нису само породичне трагедије, већ осетљиво политичко питање. Израелска десница сматра да је плаћање превелике цене равно капитулацији пред терористима и морални банкрот. Левица је за договор у нади да би он отворио пут другим договорима. У средини је влада чија одлука тешко да може да буде права.

Неуспех војне мисије ослобађања пропраћена уласком у дипломатски тунел учинили су да је Олмертова популарност озбиљно начета. Притисци да ослободи отете се увећавају. Прошлог лета више од 40.000 људи окупило се у телавивском парку да би премијера подсетило да жесток напад на Либан није остварио један од главних задатака: ослобађање двојице отетих војника. Као што ни напади на Газу, не мање смртоносни, нису ослободили трећег киднапованог.

Од тада Израел фасцинантном упорношћу не допушта да тројица киднапованих војника падну у заборав. Има земаља које се не би толико ангажовале за своје појединце, чак и војнике, али са Израелом то није случај.

Иако већина Израелаца верује да влада не чини довољно да избави отете, премијер, министри и дипломате користе сваку прилику да подсете на злехуду судбину војника којима су већ годину дана ускраћена основна људска права, укључујући и она прописана Женевском конвенцијом. Хезболаси уз помоћ својих заштитника, Ирана и Сирије, истовремено крше резолуцију Савета безбедности 1701 којом је прекинут рат у Либану. Оглушују се о позив генералног секретара УН који изражава "дубоку забринутост" и тражи хитну и безусловну слободу.

Светски лидери затрпани су петицијама. Отварају се посебни веб-сајтови. Постери са ликовима тројице војника стоје по синагогама широм света. Одржавају се скупови од Торонта, Дурбана до Сиднеја.

Држава и јеврејске организације породицама жртава помажу да што гласније траже да се испуни њихово елементарно право: да знају шта је са њиховим најближим. Уз подршку више хиљада људи, прошлог новембра су у Бриселу помоћ тражили од парламентараца ЕУ. У Њујорку су апеловали код сенаторке Хилари Клинтон и градоначелника Мајкла Блумберга. Отац, мајка и супруга инжењера Ехуда "Урија" Голдвасера посебно су активни. Посетили су у Москви шефа савета руских муфтија подсећајући га да "ратове почињу политичари".

Недавно ослобађање Би-Би-Сијевог новинара Алана Џонстона, кога су негде у појасу Газе 114 дана у заточеништву држали радикални Палестинци, помогло ми је да се присетим отмица израелских војника. Да, био је рат, али животи Ехуда, Елдада и Гилада и даље су само чип у преговарачкој игри.

Вође Хезболаха и Хамаса могле би да увиде да гестови добре воље помажу: чим је новинар Џонстон ослобођен, група британских парламентараца затражила је од владе да успостави контакте са организацијом која се води као терористичка.