Велика шарада

Помогнеш човеку у невољи и навучеш себи беду заврат. Тако сам пре неколико месеци комшији Милоју, неким својим везицама, помогао да му због саобраћајног прекршаја не узму возачку дозволу, јер је то њему као професионалном возачу хлеб. Од тада Милоје јурца за мном по насељу и хоће, по сваку цену, да ми се на неки начин реваншира.

Недавно ме сусрете док сам се шетао са женом, у претпоноћним часовима, трагајући за мало свежег ваздуха. Ухвати ме на препад и ја му обећах да ћу прихватити његов позив за присуство на снимању популарне музичке емисије у здању на Дедињу. Набавио је, вели, две пропуснице и жели да ми се макар на тај начин одужи за услугу коју сам му учинио. Пре тога сам морао да га уверим да волим сваку врсту музике, ако ће допринети мом добром расположењу и пријати мом уху. 

– Видећеш, то су све млади, талентовани људи, достојни наследници Здравка Чолића, Томе Здравковића, Мирослава Илића, Лепе Лукић, Предрага Живковића Тозовца... Добро ће им доћи наше бодрење. Уживаћеш у сваком минуту проведеном у том студију. Сем тога, брале, можда нас закачи и нека камера, па ће нас видети рођаци и пријатељи како седимо у публици. Знаш, ту емисију сваке недеље прати неколико милиона људи – избифла Милоје разлоге за трочасовно дружење.

Све је било како је и обећао – много младих људи, окупљене породице будућих звезда естраде, навијачка атмосфера. И онда се пред свима нама поче догађати нешто што ме подсећало на инквизицију. Сваки од певача би отпевао по једну песму, и то одлично, а онда би стао пред некакав новинарски суд, жири, испитну комисију, ни сам не знам шта су и кога представљали.

Тако се испред њих појави симпатична девојка, са мало више килограма, која је изванредно певала. Реч најпре доби новинар листа "Добошар".

– Лепо певаш, само да знаш да ти тако дебела нема шта да тражиш на естради. То како изгледаш, то може само мајка да воли. Не знам уопште зашто оволико навијају за тебе – рече он, све време дивећи се речитој храбрости коју је показао.

Уплаших се да новинар не излане још ону монструозну, црнохуморну шалу о томе колико би сапуна могло да се од те девојке направи. Е, онда бих заиста скочио на подијум и све учинио да се снимање прекине. Почех на седишту да поскакујем од бриге шта ће му она одговорити. Хоће ли прихватити његове безобразне примедбе?

– И сами видите да никоме у студију не сметају моји килограми. Ја их са лакоћом носим. Уосталом, то сам ја и не желим да се мењам да бих се некима, вама сличним, допала. Мене сви воле баш овакву каква сам. Ја сам овде дошла да певам, да покажем шта знам и умем и не конкуришем ни за какву лепотицу. Сем тога, требало би да вам је познато да су многе оперске и џез певачице биле још дебље од мене – одговори му девојка мирним тоном и без показивања да је увређена. У сали аплауз. Родитељи буцмасте певачице достојанствено ћуте и не желе да    

се спусте на ниво новинара "Добоша".

– О, па ти си и самоуверена. Ни то ти неће много помоћи у послу којим желиш да се бавиш. Збриши на време са естраде, да не би после плакала и горко се кајала – није одустајао колега.

На подијуму се после појави певач са дечачким изгледом. И он је мајсторски певао.

– На шта то личиш? Мислиш да ћеш неког привући таквим изгледом. Чујем и да си педер. За педере нема места на естради – ни пет-ни девет одвали новинар листа "Торокуша".

Не могу да верујем да све то чујем, да те бљувотине прате милиони људи и да нико не реагује. Момак је, међутим, миран, смиренији од свих нас у сали.

– Било какво опредељење је исувише интимна ствар сваког човека. Овде сам дошао да се такмичим, да се забавим и улепшам вече мојим пријатељима, мојим фановима и свима који воле добру музику. Ја хоћу само да певам и мислим да то радим добро – са осмехом на лицу, победнички, одговори златокоси младић.

Дође ред и на лепу црнокосу девојку. Али, заиста, сви ови млади људи лепо певају. Мој комшија Милоје није погрешио када је рекао да су то прави наследници наших врхунских певача народне, па и забавне музике.

Гледам новинара листа "Гњаважа" како се цинично смеје и припрема да на неки начин понизи и ову девојку. Види се да унапред ликује над својом победом и њеним поразом.

–  Да ли си ти некад чула за некаквог Сергеја Рахмањинова? Знаш ли можда назив неког његовог дела – упиљи новинар у девојку, истовремено се облизујући као мачор без мошни.

– Не знам ко је то нити знам за било какво његово дело. Нисам дошла да конкуришем за Музичку академију, већ да забавим народ и да сваку песму отпевам што лепше, због свог задовољства, а и због оних који ме подржавају – без много размишљања одговори млада певачица.

– Будући да смо се уверили, захваљујући неким новинама, да си много наклоњена сексу, ајде, мала, сада изведи ону песму ту, пред нама, ону "мали мој, велики мој, ти ћеш увек бити мој" и врцни мало, онако како ти умеш – не одустаје од безобразлука новинар "Гњаваже".

Шта се то у студију догађа? То би требало да личи на неко тестирање из опште културе. Зар захтев за певање ласцивних стихова и за извођење врц тамо-врц овамо спада у тај домен?

Девојка испуњава жеље новинара, без љутње, јер је тако предвиђено сценаријем и правилима ове игре која највише личи на некакву шараду, на нешто чему се не види ни глава ни реп. Поготово што певачи према правилима час испадају из такмичења, час се опет укључују и све то публика гласањем СМС порукама одлучује.

Нико од родитеља нити других чланова породица не реагује на новинарске провокације. Плаше се да не изазову скандал и тако упропасте шансу свом детету да постигне оно што је наумило.