Хадријанови антимемоари

"Драги мој Марко,
Толико сам ти о себи написао у својим давнашњим писмима, док сам најчешће сам и болестан обилазио огромно Римско царство, па ово post mortem схвати као још један мој покушај да те упозорим на домете људске таштине. Знаш и сам да то нисам чинио да бих друге покоравао; све време покушавао сам да их разумем, чак и да волим, остављајући свуда за собом траг у виду нових грађевина или поправљања старих. Од Атине, преко Мале Азије, и Јудеје, посебно Египта, где сам у његовом средњем делу саградио, по римским правилима, читав град, посветивши га оном кога сам једино волео. И тебе, наравно. Надам се да си из тих мојих писама и литерарних покушаја бар нешто научио – не ратуј већ гради и покушај колико је могуће људе да учиниш срећним.

Да, схватио си све, и више од оног чему сам те ја учио; схватио си да си сам себи најбољи пријатељ. Владао си са још више зебње и скрупула него што сам претпостављао; завиривао си у своје срце више него иједан римски цар; служио си свом царству, али још више самом себи, како и гласи наслов твоје књиге, због које си познатији као филозоф него као божански цар. Таштина ми није дозволила да се сасвим препустим писању, уместо што сам се доказивао као праведан римски цар, као божанство које људима улива наду, а не страх. Зато сам, ваљда, уз све остало што сам саградио, подигао себи толико споменика. Погрешно сам мислио да је и то бар нека вечност... Али, не – кад-тад те пронађу и откопају твоју скулптуру, за коју сам мислио да ће све надживети."

Да је жив римски цар Хадријан (владао је од 117. до 138. године нове ере), вероватно, би се овим или неким другим, сличним речима обратио свом миљенику и каснијем наследнику на римском престолу – Марку Аурелију. Судим то на основу књиге Маргерит Јурсенар "Хадријанови мемоари", а после недавног археолошког открића. На налазишту Сагаласос, код познатог туристичког места Анталија у Турској, пронађена је огромна Хадријанова фигура, висока између четири и пет метара, виша него све досад познате. Из агенцијске вести може се сазнати да је одликује изузетно леп Хадријанов лик и да је пронађена на простору римског купатила.

Иако су белгијски археолози, који су је пронашли, изјавили да Хадријанова фигура потиче, вероватно, из првих година његове владавине, пре бих рекла да је настала касније, кад је Хадријан изгубио свог миљеника Антиноја, кога је упознао на једном од путовања по Малој Азији, и кад се после његовог самоубиства у Египту још више поистоветио са египатским фараонима. Они су волели да себе виде у огромним фигурама исклесаним у камену из Асуана, које и данас засењују посетиоце у Карнаку и Луксору.

Вероватно је тада, кад је остао сам и болестан, у време кад су стари богови умирали, а нови се још није устоличио, дакле на размеђу паганства и хришћанства, поверовао да бар тако, својим огромним фигурама, као Рамзес Други, може да победи коначност, иако се у свом срцу, судећи по текстовима које је оставио иза себе, више осећао као наш савременик – патио је за вољеним Антинојем и тражио утеху у путовањима по огромном царству. Док је спокојно очекивао судњи дан, у сваком већем граду царства тражио је скулптора који ће овековечити његовог миљеника.

Сасвим случајно (ако случај уопште постоји), једне године прошла сам са обожаваоцем Новалисовог плавог цвета пут којим је Хадријан три пута (ако се не варам) пропутовао – Атина, малоазијска обала од севера до југа, са излетима у унутрашњост данашње Турске, па преко данашњег Јордана и Синаја у Египат и Јудеју. Један део тог пута и данас у мени изазива меланхолична и чак тужна осећања, посебно кад смо са главног пута за Кападокију, скренули да видимо Памук Кале, како се данас зове некадашњи Хадријанополис, једно од светских природних чуда. Наиме, топла минерална вода од тридесет и више степени, оголела је беле стене кречњака, које из даљине дају нестварну илузију снежне тврђаве, усред топлог медитеранског сунца. Због Хадријана, Маргерит Јурсенар и поклоника романтичарског плавог цвета, поново у сећању пролазим истим путем, оивиченим са обе стране олеандрима розе боје. На врху брда је бела Памучна тврђава (Памук кале), остаци Хадријанове виле, у којој је сада музеј и два базена.

Остало је забележено да је Хадријан боловао од водене болести, да се у једном од тих базена, који је из његовог времена, купао и лечио. Колико је познато, стање му се видно поправило, бар тако је забележио његов лекар, кад је у тим крајевима упознао младог Антиноја, готово са женским лицем, мушким коврџама и присенком туге у очима.

Египат је био кобан за обојицу – опорављени римски цар није могао да верује да ће се његов дечак убити да дан Озирисове смрти, верујући у легенде старих Египћана да онај ко умре на тај дан заслужује вечност. Долазећи из друге културе, која је већ била прожета грчким рационалним утицајима, Хадријан је више веровао у вечност људских подухвата – у спомен на свог златног дечака саградио је читав град у Египту и по њему га назвао Антинојом. Нажалост, од тог прелепог града остале су само рушевине – огромни камени блокови уграђени су најпре и хришћанске (коптске) цркве, а потом у џамије.