Српски каубоји из Џексона

Американац Лари Ангијер годинама нас гледа кроз објектив фотоапарата. Ми, Срби, чинимо му се сличним Индијанцима – гостопримљиви смо и дарежљиви попут њих. Код Индијанаца и код Срба нећеш остати гладан.

Уз то добри смо као храна којом се традиционално гостимо, напомиње Ангијер, вероватно не знајући за ону нашу „добар к’о лебац”. А како нас је Лари први пут упознао? Као каубоје. Изистинске. Он је родом из Џексона у Калифорнији, вероватно јединог града у САД у којем прослава православног Божића одјекује надалеко. То је онај град у којем локални Срби после литургије излазе на улице и пуцњевима из кратких и дугих цеви обзнањују рођење Христово. Они су потомци рудара који су почетком деветнаестог века освајали Дивљи запад, трагајући за срећом као копачи злата.

– Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих у локалним новинама у којима сам радио писали смо о српској прослави Божића са пушкама. Пуцњавом су настављали традицију предака који су тако прослављали Божић у стара времена. Тада сам почео да фотографишем, а заинтересовало ме је што је Божић две недеље касније од оног који прославља већина Американаца у децембру. То ми је било занимљиво и тако сам почео да разговарам са људима, да их фотографишем и упознајем. Када сам сазнао да је Црква Светог Саве у Џексону, поред које сам прошао много пута, стара чак 100 година, желео сам да је снимим и забележим за нашу историју. Тако сам почео да одлазим у цркву и фотографишем је у различитим приликама, а све је кулминирало прославом стогодишњице православне светиње – прича Лари.

Мало-помало, амерички фотограф током година је открио да осим традиције божићног прангијања, православни Срби имају цркве осликане небеско плавим, старе у злато оковане иконе и тихе манастире.

А онда се догодило пријатељство које ће га одвести у постојбину српских каубоја из Џексона. Када су се упознали, иконописац Милоје Милинковић једва да је знао понешто енглеског, а фотограф Лари Ангијер, ваљда се разуме, ни речи српског језика! Ипак, нашли су се и зближили на неком другом универзалнијем језику.

Лари Ангијер

– Милоје и ја смо истих година, обојица смо одрасли у местима стотинак километара удаљеним од великих градова, визуелни смо типови. Потичемо из различитих култура, различитих средина, али нас је уметност спојила. Он је осликавао Цркву Светог Саве у Џексону, а ја сам је фотографисао и тако смо постали пријатељи. Мени се веома допао његов рад, њему мој. Онда ме звао да идем са њим и фотографишем и друге православне цркве у Америци, у Либертивилу, Индијани... Остали смо у контакту годинама. Једном приликом Милоје ми је рекао: „Требало би да дођеш у Србију да ме посетиш. То сам и учинио 2009. године” – каже Ангијер.

Било је то његово прво путовање ван САД. Са Милојем и пријатељима обишао је Опленац, манастире Манасију, Жичу, Раваницу, Градац. Кроз објектив његовог фотоапарата „прошла” су лица и предели из Београда, Смедерева, Врања, Новог Пазара... Шкљоцнуо је и продавницу мешовите робе у Брњици где трговац за пултом и даље услужује муштерије. Направио је портрет насмејаног деведесетдвогодишњег Хамила у Дугој Пољани, који чува своје стадо поред магистралног пута. Овековечио је коњске таљиге на улицама Сјенице.

Између тврде земље и далеких белих облака ухватио је у свој кадар средњовековне манастирске цркве, озарена лица монаха, дим из кандила и службу у цркви, унутрашњост куполе из које нас гледа Христос Сведржитељ. Својом искреношћу и отвореношћу стекао је поверење људи из цркве и постао „наш” Американац, незванични хроничар живота српских светиња у САД.

– Наши медији често у вестима не копају довољно дубоко, не гледају целу причу. Могло би се рећи да је то врста лењости или можда као новинар превише ствари треба да покријете, али и да одржите срећним оне који вас финансирају. Новинари често имају агенду и рокове, ја то немам. Могу месецима да радим на својим сликама.Такође, сви желе да виде лоше ствари, ја не желим. Има довољно лошег, људи желе да виде оно позитивно и надам се да је то оно што ја показујем – каже Ангијер.

Посебан утисак на њега је оставио манастир Милешева, где је боравио нешто дуже и са пријатељима из Србије био гост епископа милешевског Филарета. У монографији објављеној поводом осам векова постојања овог манастира, нашле су се и Ларијеве фотографије које ће ускоро, на изложби под називом „Православље у Америци”, моћи да види и београдска публика. Лари је упознао и наше владике: фотографију са садашњим епископом Јованом шумадијским има и на свом фејсбук-профилу, док је западноамеричког владику Максима једном приликом, са Миливојем, наравно, возио са аеродрома. За српске архијереје каже да су приступачни и срдачни, а за српске цркве да су безвремене.

– За фотографа, бити у православној цркви је доживљај, јер је све тако визуелно, у протестантској цркви тога нема, па ни у католичкој. Можда имате неколико прозора и статуа, али то је то. Ништа налик овоме, где сте окружени прелепим иконама. Мислим да вас то више повезује са духовношћу него читање Библије или слушање проповеди. Овде се осећате као да ја сат окренут сто година уназад, сведок сте безвремености – описује Лари.

На свој родни град, Џексон је нарочито поносан. У њему, каже, година почиње и завршава се Божићем. Један дочекују православни каубоји у јануару, други у децембру славе они прави каубоји, фармери за које Лари каже да су симбол америчког запада и независности.