Центристичка влада у обнови средње класе

Једно од питања које се силовито намеће новој влади Србије јесте како премостити јаз између све већих социјалних антагонизама у нашем друштву? Јер ако су грађани и хтели тржишну привреду они никако нису хтели неки дивљи систем у којем би они јачи радили шта хоће са слабијима. Стога је један од задатака нове владе да пажњу посвети социјалном законодавству које би покушало оним јачима наметнути обавезу да брину о слабијима, наравно у оној мери у којој то неће угрозити сам либерално-демократски систем, неопходан да би се остваривао привредни раст. У противном, с даљом пауперизацијом, читав тај систем биће на искушењима и пред великом опасношћу да се лицем у лице сусретну они који немају ни за ′леба, са онима који "једу колаче", да парафразирамо Марију Антоанету. У том контексту, јака средња класа гарант је да неће доћи до фронталних друштвених сукоба, јер управо је она својеврсна "тампон зона" међу супротстављеним социјалним половима. Стога је један од стратешких задатака владе да ради на обнови посрнуле српске средње класе. А шта је заправо средња класа?

Веома просто и народски говорећи, ту спадају сви они који нису непосредно егзистенцијално угрожени и који располажу довољним средствима за "покривање" већине нормалних животних потреба, али који не живе ни луксузно. Позиција средње класе је стога у друштву управо равнотежна – она стоји између оних који су на рубу егзистенције и оних који практикују луксузне животне стилове. Друштва са распрострањеном средњом класом су стабилна и без наглих економских и политичких потреса. Управо у том контексту средња класа је у савременим грађанским друштвима чувар и моралног обрасца и политичке легитимности, те се, на пример, у Европи говори о "моралу средње класе".

Главне тачке тог морала су – професионална посвећеност сопственој струци, али и практиковање шире друштвене одговорности. За средњу класу се и везује појам друштвене одговорности јер је онима који су на дну егзистенције тешко да буду одговорни, будући да су стално под Дамoкловим мачем пуког преживљавања, а онима који живе веома луксузно тешко је да буду одговорни напросто зато шта им привилегована позиција сужава перцепцију "како је онима који су испод њих". Управо стога се средња класа, која види и изнад и испод себе, често назива "чуваром савести друштва". Из редова средње класе у савременим демократијама се и регрутује најзначајнији део државног административног апарата, као и стручњака – од судија и официра, преко лекара и инжењера, све до научника и професора.

У Србији је средња класа потпуно уништена током деведесетих година протеклог века. У тој деценији друштво је било потпуно располућено међу екстремима – на једној страни олигархије, на другој сиротиње. Пре тога се средња класа у Србији упорно изграђивала још од времена Ристића, Пашића, Давидовића и Стојадиновића и напредовала је и у време комунизма, да би у деведесетим годинама доживела потпун крах. У том времену је средња класа услед ратова, санкција, бомбардовања била потпуно поцепана, те је, осиромашена и дезоријетисана, била потпуно пасивизирана, да би на њено место дошла тзв. нова елита која је била веома шаролика и која се протезала од турбо-певачица све до турбо-интелектуалаца, турбо-бизнисмена и коначно турбо-политичара. Тек се у нашој деценији на почетку 21. века средња класа почела помало, али још увек недовољно обнављати.

Коначно, данас би било илузорно и утопијски мислити да се може преко ноћи прочистити наша новостворена елита и неутрализовати неки рђави нуспродукти деведесетих година. Кључ је заправо у одлучном, сталоженом и стрпљивом обнављању овде помињане средње класе, те је потребно у том смислу вратити достојанство занимањима као што су судије, професори, научници, инжењери, лекари, официри, новинари и сви они чији је рад девалвиран анархијом кроз коју смо прошли. Уколико не будемо имали јаку средњу класу и даље ћемо се кретати међу екстремима олигарха и сиротиње. Стога би новоуспостављена влада левог и десног центра, која саму себе декларише као компромисну и равнотежну, требало да у својим пројекцијама као дугорочан стратешки циљ постави ревитализацију стручног средњег слоја, без којег нема континуираног развоја, али ни друштвене стабилности. То значи одржати либерално-демократски систем, али не допустити његову декаденцију, која би коначно могла резултирати његовим самоурушавањем.

Истраживач-сарадник у Центру за социолошка истраживања
Института друштвених наука у Београду