Centristička vlada u obnovi srednje klase

Jedno od pitanja koje se silovito nameće novoj vladi Srbije jeste kako premostiti jaz između sve većih socijalnih antagonizama u našem društvu? Jer ako su građani i hteli tržišnu privredu oni nikako nisu hteli neki divlji sistem u kojem bi oni jači radili šta hoće sa slabijima. Stoga je jedan od zadataka nove vlade da pažnju posveti socijalnom zakonodavstvu koje bi pokušalo onim jačima nametnuti obavezu da brinu o slabijima, naravno u onoj meri u kojoj to neće ugroziti sam liberalno-demokratski sistem, neophodan da bi se ostvarivao privredni rast. U protivnom, s daljom pauperizacijom, čitav taj sistem biće na iskušenjima i pred velikom opasnošću da se licem u lice susretnu oni koji nemaju ni za ′leba, sa onima koji "jedu kolače", da parafraziramo Mariju Antoanetu. U tom kontekstu, jaka srednja klasa garant je da neće doći do frontalnih društvenih sukoba, jer upravo je ona svojevrsna "tampon zona" među suprotstavljenim socijalnim polovima. Stoga je jedan od strateških zadataka vlade da radi na obnovi posrnule srpske srednje klase. A šta je zapravo srednja klasa?

Veoma prosto i narodski govoreći, tu spadaju svi oni koji nisu neposredno egzistencijalno ugroženi i koji raspolažu dovoljnim sredstvima za "pokrivanje" većine normalnih životnih potreba, ali koji ne žive ni luksuzno. Pozicija srednje klase je stoga u društvu upravo ravnotežna – ona stoji između onih koji su na rubu egzistencije i onih koji praktikuju luksuzne životne stilove. Društva sa rasprostranjenom srednjom klasom su stabilna i bez naglih ekonomskih i političkih potresa. Upravo u tom kontekstu srednja klasa je u savremenim građanskim društvima čuvar i moralnog obrasca i političke legitimnosti, te se, na primer, u Evropi govori o "moralu srednje klase".

Glavne tačke tog morala su – profesionalna posvećenost sopstvenoj struci, ali i praktikovanje šire društvene odgovornosti. Za srednju klasu se i vezuje pojam društvene odgovornosti jer je onima koji su na dnu egzistencije teško da budu odgovorni, budući da su stalno pod Damoklovim mačem pukog preživljavanja, a onima koji žive veoma luksuzno teško je da budu odgovorni naprosto zato šta im privilegovana pozicija sužava percepciju "kako je onima koji su ispod njih". Upravo stoga se srednja klasa, koja vidi i iznad i ispod sebe, često naziva "čuvarom savesti društva". Iz redova srednje klase u savremenim demokratijama se i regrutuje najznačajniji deo državnog administrativnog aparata, kao i stručnjaka – od sudija i oficira, preko lekara i inženjera, sve do naučnika i profesora.

U Srbiji je srednja klasa potpuno uništena tokom devedesetih godina proteklog veka. U toj deceniji društvo je bilo potpuno raspolućeno među ekstremima – na jednoj strani oligarhije, na drugoj sirotinje. Pre toga se srednja klasa u Srbiji uporno izgrađivala još od vremena Ristića, Pašića, Davidovića i Stojadinovića i napredovala je i u vreme komunizma, da bi u devedesetim godinama doživela potpun krah. U tom vremenu je srednja klasa usled ratova, sankcija, bombardovanja bila potpuno pocepana, te je, osiromašena i dezorijetisana, bila potpuno pasivizirana, da bi na njeno mesto došla tzv. nova elita koja je bila veoma šarolika i koja se protezala od turbo-pevačica sve do turbo-intelektualaca, turbo-biznismena i konačno turbo-političara. Tek se u našoj deceniji na početku 21. veka srednja klasa počela pomalo, ali još uvek nedovoljno obnavljati.

Konačno, danas bi bilo iluzorno i utopijski misliti da se može preko noći pročistiti naša novostvorena elita i neutralizovati neki rđavi nusprodukti devedesetih godina. Ključ je zapravo u odlučnom, staloženom i strpljivom obnavljanju ovde pominjane srednje klase, te je potrebno u tom smislu vratiti dostojanstvo zanimanjima kao što su sudije, profesori, naučnici, inženjeri, lekari, oficiri, novinari i svi oni čiji je rad devalviran anarhijom kroz koju smo prošli. Ukoliko ne budemo imali jaku srednju klasu i dalje ćemo se kretati među ekstremima oligarha i sirotinje. Stoga bi novouspostavljena vlada levog i desnog centra, koja samu sebe deklariše kao kompromisnu i ravnotežnu, trebalo da u svojim projekcijama kao dugoročan strateški cilj postavi revitalizaciju stručnog srednjeg sloja, bez kojeg nema kontinuiranog razvoja, ali ni društvene stabilnosti. To znači održati liberalno-demokratski sistem, ali ne dopustiti njegovu dekadenciju, koja bi konačno mogla rezultirati njegovim samourušavanjem.

Istraživač-saradnik u Centru za sociološka istraživanja
Instituta društvenih nauka u Beogradu