Изложба посвећена филму „Увећање”

Специјално за „Политику”

Беч – Пре него што је почео са снимањем филма „Увећање” (1966), Микеланђело Антониони је проучио архив од неколико хиљада страница материјала који се односи на фотографски и уметнички миље, укључујући и анкету познатих лондонских модних фотографа којима је слао дуге упитнике. „Да ли наглашаваш сексуалност или се концентришеш само на одећу? Да ли мислиш да су на фотографију утицај имале друге гране уметности, на пример сликарство и филм? Познајеш ли уметност поп-арта или оп-арта”, била су питања на која је једнако желео да зна одговоре као и детаље о опремљености студија и личним навикама свакога од анкетираних.

Идеју за филм Антониони дугује продуценту Карлу Понтију, који је инспирисан интервјуом Френсиса Виндхема са члановима „Блек тринитија” (Дејвидом Бејлијем, Брајаном Дафијем и Теренсом Донованом) у „Сандеј тајм колор магазину” (1964), желео да сними филм о једном типичном лондонском модном фотографу. Понти је за ту улогу имао на уму „оригинал” – Дејвида Бејлија који је понуду одбио, али су зато његов стил одевања и начин држања камере, па чак и његов „мачо” сленг уграђени у лик Томаса, кога у филму тумачи Дејвид Хемингс. Серија црно-белих фотографија Терија О’Нила из 1965. која приказује Дејвида Бејлија у раду са Мојром Свон, а која се може видети на изложби „Увећање – Антонионијев филмски класик и фотографија” у бечкој Албертини, има исту динамику као позната филмска сцена у којој Томас слика немачки модел Верушку. Бејли гестикулира, показује позе и у једном тренутку театрално покрива лице рукама.

До „Увећања” ниједан филм у историји кинематографије није на тако ангажован начин био посвећен фотографији: од модне, преко политички и социјално ангажоване до апстрактне. Иако се радња, која је инспирисана причом Хулија Кортасара, не концентрише на ову грану уметности пер се – главни јунак покушава да реши мистерију злочина случајно ухваћеног објективом камере у парку.

„Стилови” показани на изложби су настајали у комплексној процедури понављања сцене за сценом само за фотоапарат. Фотографије на основу којих су урађена увећања снимака из парка, Антониони је наручио од Дона Мекалина који је, држећи се редитељевих инструкција, морао да се позиционира на идентична места на којима је Дејвид Хемингс претходно стајао, трансформишући покретне у статичне слике. Перспектива и положај тела глумца и фотографа били су синхронизовани, а коришћена је и иста камера – „никон еф”.

Ово није једини Мекалинов допринос филму. Његова аутентична фото-репортажа социјалних прилика у Лондону „Источно од Алдгејта”, из „Увећања”, позната као материјал који Томас показује своме агенту као идеју за књигу, изложена је у Албертини заједно за снимцима репортера Џона Балмера, „Магнум” фотографа Филипа Џонса Грифитса и Теренса Донована.

Антониони у радњу филма директно или индиректно интегрише своје саветнике – ни куповина пропелера у антикварници на Ист Eнду, ни избор аутомобила који Хемингс вози у филму нису тек тако уведени у причу. Дејвид Бејли је у свом студију имао антикварне пропелере, Теренс Донован је био заљубљеник у „ролс-ројсеве”, чак је и фотографски студио аутентично радно место Џона Кауана.

У једној филмској сцени, Дејвид Монтгомери фотографише манекенку Донијел Луну на Хокстон маркету у Ист Eнду, што је камером овековечио Артур Еванс. Ови снимци (са редитељем и без њега у фокусу) налазе се у Албертини, уз негативе Монтгомеријевих оригинала. Еванс је, такође, својом камером реконструисао чувене сцене са пет манекенки у Томасовом студију, а посетиоцима је, као уосталом и на другим деловима изложбе, олакшано праћење паралела кроз комбинацију исечака из филмова и интелигентно позиционираних експоната који стоје у логичним дијалозима.

Сем познатих фотографа, на визуелну естетику „Увећања” утицај су извршили и сликари Питер Сеџли (један од оснивача Спејса) и Јан Стивенс, чија се два рада (од укупно шест који се накратко појављују у филму) налазе међу изложбеним експонатима – „Склопљен параван” (1960) и „Апстракција мртве природе Д1” (1967).

Као филм који преноси дух „Свингинг Лондона”, „Увећање” ће се памтити и по појављивању рок састава „Јардбердс” на концерту током кога је Џеф Бек смрскао и потом публици бацио гитару. Изложба се наравно, макар само овлаш, окреће и енглеској музичкој сцени шездесетих.

Изложба траје до 17. августа, после чега ће се преселити прво у фото-музеј Винтертур, а потом у берлински Ц/О.

Марина Рихтер