Одговорност пред Богом и историјом захтева дијалог

Стојан Новаковић је у своје време писао да је „мало земаља као што је Србија у којима је скоро цело насељење једне исте вере” и да су „ретки људи који припадају другој вери и они се налазе готово само по градовима, у којима се по пословима находе странци”. Српске власти су 1827. прописале да „и страни овде живећи, могу имати своје капеле и свештенике”. Сретењским уставом било је прописано да „свако вјероисповједаније у Сербији има право, свршивати богослуженије своје слободно, по својим обредима, и свако биће покровитељствовано от правитељства Србског”.

У Србији је 1862. било 1.206.045 православних, 4.979 муслимана, 3.405 римокатолика, 1.560 Јевреја и 357 протестаната. Римокатолици у Србији били су до 1851. под јурисдикцијом бискупа Никопоља, а од тада су, без знања српских власти, стављени под јурисдикцију ђаковског бискупа Јосипа Штросмајера, чиме им је гарантована заштита Аустрије тако да је то питање добијало више политичку него верску димензију.

Српска власт брзо је схватила чињеницу да се активност римокатоличког свештенства у Србији не завршава на задовољењу религиозних потреба својих верника већ да је усмерена и на „повратак у праву веру” Срба које су сматрали „шизматицима”. Српска држава се у 19. веку срела с религиозним потребама малобројних римокатолика, али и с политичким утицајима Аустрије преко верске службе римокатоличких свештеника. Извори потврђују да је иза успостављања римокатоличке црквене организације у Кнежевини Србији стајала Аустрија. Кнез Александар Карађорђевић је 1853. прогласио Закон о слободи вероисповести и Закон о забрани преласка из православне вере.

Државна власт је прозрела прозелитску амбицију Римокатоличке цркве, а Штросмајер није био задовољан законима. Упорно је настојао да издејствује конкордат и створи простор за прозелитско деловање. После доношења закона од 1853. регистрована су три неуспешна покушаја за закључивање конкордата Србије и Свете столице, али је то питање остало отворено све до 1914. године.

Данас је ситуација другачија. Број римокатолика у Србији је много већи, римокатолици уживају сва права, а Света Сстолица је, очевидно, задовољна постојећим Законом о црквама и верским заједницама. Ипак, мора се имати у виду да односи православних и римокатолика у 19. веку нису били оптерећени као што су оптерећени данас, и то првенствено геноцидом над Србима у НДХ, одговорношћу дела римокатоличке јерархије за геноцид, као и питањем канонизације надбискупа Степинца. Одговорност пред Богом и историјом захтева дијалог, али без презирања историјских чињеница. 

научни сарадник