Доктор Рорбах на мосту од Београда до Беча

Аустријанац Рудолф Рорбах шетао је Теразијама 1938. године, у свиленом оделу. Био је толико срећан због новог одела које су му родитељи купили за двадесети рођендан да није гледао куда иде. Упао је у шахт, поломио руку и завршио у градској болници. Тамо се заљубио у медицинску сестру Јулију Поповић из Велике Плане.

Девет година касније у Бечу је рођен њихов син Волфганг који је прошле недеље у Андрићграду одржао предавање „Рат наших дедова 1914–1918”.

Унук аустроугарског официра и син бечког електроинжењера, доктор Волфганг Рорбрах је професор на државном универзитету у Бечу. Српски језик говори беспрекорно и познаје српску историју боље од многих Срба. Како и не би када је докторирао славистику и историју. Његова мајка Јулија била је најстарија Српкиња у Бечу, пре него што је умрла 2003. у 94. години.

– Никада се нисам осећао као да се у мени боре Аустријанац и Србин. Увек сам се осећао сасвим добро и нисам могао да схватим зашто је између два народа постојало толико непријатељство. Што сам старији, све више увиђам да се морам борити за истину о Србији – каже Рорбах.

Пријатељи га зову Волфи. На међународној конференцији о Првом светском рату, која је отворена у Београду и завршена у Андрићграду, сви учесници су желели да чују његову јединствену животну причу.

– У борбама на босанско-српској граници, мој деда се трудио да што пре постане војни заробљеник и успео је у томе. Један чувар му је омогућио да побегне. После рата, деда се 1920. године са фамилијом досељава у Београд и почиње бизнис управо са тим српским војником који му је спасао живот. Мој отац је тада имао две године. У Београду је одрастао и оженио се мојом мајком. Становали су у Улици браће Недића, али 1945. године селе се за Беч. Дуго нису могли да имају деце, па је мајка одлазила у бању Свети Волфганг и молила се за пород, уз заклетву да ће сину дати име по том месту – прича др Волфганг Рорбах за „Политику”.

Има и млађу сестру која се удала за Србина, а он се оженио Српкињом и има синове Александра и Филипа.

Увек је насмејан и опуштен, увек спреман за причу и шалу, а прво што упада у очи јесте његова висина од два метра. Када га питају зашто се није бавио кошарком, доктор Рорбах одговара да је био репрезентативац Аустрије и да је далеке 1969. године играо утакмицу у Београду против Југославије на Европском кошаркашком првенству. Српски језик није говорио одмалена. Научио га је тек у 20. години.

– Одлучио сам да студирам славистику и историју на Филозофском факултету у Бечу. Ми нисмо у кући и пред комшијама говорили српски, јер је атмосфера била таква, владала је србофобија. Али, ја сам одлучио да постанем космополит, па сам 1972. године, у 25. години, постао доктор филозофије на предметима славистике и историје – каже Рорбах.

Најпре је стекао звање лектора и доцента на Институту за историју, а затим и на Економском факултету, где је такође докторирао. Специјализовао се за послове осигурања, био је правни тумач руског и српског језика и уређивао часопис „Азбука сигурности”, који је достизао тираж од 700.000 примерака. Носилац је почасног крста за науку и уметност Републике Аустрије

– Тек осамдесетих година почео сам да проучавам српску културу, а деведесетих година, када је избио рат, видео сам да је шовинистички отров ушао и у сваку фамилију у Бечу и уништио многа пријатељства и бракове. То је за мене била смрт панславизма. До тада је постојало југословенство, а онда одједном људи више нису гледали шта их повезује, него само шта их раздваја. Србофобија се раширила по читавом Западу, а ја сам одлучио да се борим против манипулација у јавности – каже Рорбах.

Постао је потпредседник Аустријско-српског друштва у Бечу, где живи са породицом, објавио је књигу „На трагу Срба у Бечу”, а од тадашњег министарства за дијаспору добио је посебну захвалницу за борбу за очување културе и религије српског народа. Већ десетак година предаје на факултетима у Србији и Републици Српској.

– Међународна конференција у Андрићграду, која је управо завршена, приказала је Србију као модерну космополитску државу. Институт за упоредно право из Београда успео је да окупи у Андрићевом институту интелектуалце различитих нација и генерација, за феноменалан зборник и личну презентацију научних радова. Овде су о узроцима и последицама Великог рата говорили стручњаци из Америке, Русије, Италије, Албаније, Словеније, Француске, Србије и ја као представник Аустрије. Сто година после Сарајевског атентата, овде се без шовинизма и национализма, са научним аргументима осветљавају истине из историје. Поносам сам да је саветник председника Србије, професор Оливер Антић у свом реферату потврдио да смо он и ја дошли до истог закључка – да је Аустрија започела рат, али да ни у једном сукобу нема стране која је само крива, нити стране која је само невина. Зато овај конгрес и зборник за мене представљају ренесансу пријатељства и сарадње, у интелектуалном, емоционалном и физичком смислу – каже Рорбах.

Подсећа да у Србији ради 400 аустријских фирми, док у Аустрији живи 360.000 Срба, од чега 180.000 у Бечу, од којих је 45.000 у мешовитим браковима.

– Беч је поново један од културних центара Срба, као што је то био у 18. веку – каже др Волфганг Рорбах.

Када су се учесници конференције у уторак вратили из Вишеграда у Београд и изашли из аутобуса код Центра „Сава”, док су сви чекали такси, пронео се глас да је др Рорбах кренуо пешице ка центру града. И заиста, на путу ка центру, из аутомобила видимо Волфија како шета пешачком стазом на Бранковом мосту и ужива у погледу на Калемегдан.