ПАШИЋЕВА ФОРМУЛА

У Србији је поново оживела "партијска држава". Анегдотски речено, то је држава на парчиће, у којој политичке странке владају ресорима којих су се домогле. И то од врха до дна. Друге партије се не мешају у туђи посед, јер само тако могу, и то врло посесивно, да омеђе свој забран. Понегде, у политичким мишљењима новијег датума, овај се феномен назива владавином медиокритета. Да не кажемо горе.

У нас је одржана сваке пажње вредна расправа о партократији, и то у Институту друштвених наука. Весна Пешић и Срећко Михајловић су написали по читаву студију о тој опакој инфекцији парламентарне демократије. Али, одјек је био недовољно снажан, мада се ради о злокобној аналогији цепања монопола једнопартијске државе на изоловане комаде ексклузивне моћи.

Српска партократија још није стекла (за себе) спасоносну деликатност у том парчању државне власти. Њени фронтални асови сасвим се отворено залажу на пресудни утицај на важна министарства. Та игра је довела до формирања владе у последњи час, али сви који су пристали на њу – добили су оно што се могло у трагању за последњим остацима компромиса. Али, то што им је припало, контролишу тотално.

У превентивним жељама за утицај на "министарства силе", партије су се бавиле чак и позицијом начелника Генералштаба. Не може се веровати да су људи који живе од политике намерно показивали своју темељну неукост. То јест, да челни генерал не може бити предмет трговине у партијским амбицијама. Пре ће бити да је домаћа партократија желела да покаже онај ниво безобзирности који долази из осећања моћи. Ма како све то било сумњиво или неосновано, или спорно, свеједно.

Погодба је ипак "сачувала" генерала од смене, јер му се посрећило да је његова судбина у рукама стране која нема ништа против њега. Чак га подржава. А човек је само професионалац, мада му није лако да опстане као такав. Партије траже оданост, или бар неки знак наклоности.

Генерал је особито засметао ксенофобичном делу српске политичке елите: човека често позивају да путује у иностранство. Војник у иностранству – то је нешто сасвим близу издаји. То су речи које долазе из посланичких клупа, а изговарају их и неки министри. Сви они имају партијског кандидата за првог генерала. Њихови људи су патриоте по дефиницији, а не могу да издају земљу јер нигде не путују.

Партократији иначе ретко падају на памет интереси државе. Него, наравно, позиција странке. Притом, у сваком тренутку ће интересе странке (и своје личне) проглашавати општим добром.

Тај ниво вредносне инверзије савршено се "примио" на овом тлу. Већина политичких лидера и народних посланика лагодно је уновчила свој узбудљиви посао. Неки су то урадили више него добро. У овој Србији још нема ваљаних механизама за "мерење" финансијског обима наведене категорије људи.

Сваки брзи богаташ међу њима лако ће објаснити своје непристојно благостање: наслеђе, ујна у Америци, родитељи продали њиву, радио напорно читавог живота, био, бре, успешан човек и пре... Неки од њих мисле да јавност и није достојна објашњења: "Шта кога брига шта ја имам!"

Суштина партократије није власт по себи, него моћ и погодности које она доноси. У горњем делу српске политичке пирамиде срамота је бити сиротиња. Само пре десет година, скоро сви они и њихови сателити, били су типични манекени српског лумпенпролетаријата. А онда су, забринути због судбине државе и партије, сасвим лежерно и без гриже савести – пребринули све своје материјалне бриге. Ала су напредовали, свака им част!

Слаба нам је утеха анегдота из доба Николе Пашића. А тема је иста, или бар слична. Дође код Баје његов шеф кабинета и каже: "Господине председниче владе, морамо да сменимо министра саобраћаја!"

"Оваај, а због чега?"

"И сами знате да не зна ништа!"

"То, оваај, знам. А тај кога предлажеш, и он не зна ништа?!"

"Ништа, господине председниче владе. Ништа не зна. Али, овај садашњи је лопов!"

"Е, па, овааај, слушај ти мене. Пошто обојица, оваај, не знају ништа, нека остане овај досадашњи. Он се, како да кажемо, оваај, већ накрао!"

Баја је бар познавао "капацитете" својих министара. Мада је колоритни српски архаизам "лопов" можда прејак за данашњи начин живота и лакоћу убирања политичких тантијема. Више би пасовала одредница о доминацији личних интереса! Над државним, наравно. А у посебно занимљивим случајевима и над добрим гласом своје партије, за чију се наводну љубав све то чини.

Све виђеније странке у Србији су и моћне фирме и у њима се оданост плаћа функцијама. Такво политичко предузеће цвета ако оствари парламентарну моћ, и онда је његова делатност практично безгранична.

Блиска прошлост нам је донела ЈУЛ, чедо "креветске коалиције" и савршен пример агресивне партократије. Његови су кадрови и данас добро распоређени, а одатле нам је, за важне послове, преостао и потребан број "нестраначких личности!"

Е, ту се ни мудри Баја не би снашао!